zovitemeishmael

zato sto ne umem drugacije

Zasto je vazno finansiranje kulture

Tacka Kulturnog Kontakta
Odgovor na pitanje:

Zasto je vazno finansiranje kulture?
Ovako postavljeno pitanje moze da se elaborira na mnogo nacina i da, pokrivanjem svih aspekata postavljenog pitanja, preraste u glomazni elaborat. To nije svrha ovoga, ako smo dobro shvatili, vec istaci, u kratkim crtama, ono sto smatramo najvaznijim aspektom znacaja Kulture ( sama rec znaci vec previse toga, ali cemo reci «Kulturna politika», kako bi smo suzili spektar)

Obrazovanje i kultura su deo jedinstvene politike koju je neophodno sprovoditi kako bi se uruseni sistem vrednosti podigao na nivo u kome je ponovo Covek u centru, a ne profit koji kulturna ili obrazovna delatnost donose.
Profitni odnos prema obrazovnoj i kulturnoj politici devastira samo njeno znacenje i svodi ih na privrednu granu od koje neko treba da zaradi. Time se urusava kvalitet i cilj, a to je, da se malo po malo, podize obrazovni i kulturni nivo drustva u kome zivimo, sto kao krajnji cilj ima usvajanje Humanistickog sistema vrednosti.
Profitni, tj., kapitalisticki odnos prema obrazovanju i kulturi je stoga sasvim neodrziv u smislu primarne funkcionalnosti koja se definise kao «podizanje obrazovnog i kultrunog nivoa drustva».
Jedna od osnovnih uloga Drzave ( bilo koje ) je da radi u korist gradjana koji u njoj zive, zato i postoji. Osnovni paramatri sistema vrednosti moraju da se ogledaju u obrazovnoj i kulturnoj politici koju ce Drzava da sprovodi, posto kroz sistem obrazovanja i kroz kulturnu politiku zapravo ostvarujemo ciljeve podizanja nivoa svesti svakog pojedinca i promene sistema vrednosti od profitnog ka humanistickom.
Jedini nacin na koji to moze da funkcionise, a da bude oslobodjeno zakonitosti profita, jeste da budzetska izdvajanja za obrazovanje i kulturu budu na mnogo visem nivou, sobzirom na znacaj koji imaju. Znacaj je neuporediv sa bilo cime, jer kroz politiku sistema obrazovanja i kulture formiramo nacin misljenja i milje u kome se odgajaju, razvijaju i rastu nove generacije isto koliko i menja misljenje postojecih. Dakle formira se osnovna platforma temeljnih vrednosti odredjenog drustva iz koje kasnije slede i sve ostale. Iz tog razloga je znacaj politike obrazovanja i kulture nemerljiv i neuporediv.
Shodno tome, budzetska izdvajanja moraju da prate projektovanu politiku i ne smeju da se oslanjaju na prihodovanje iz prodaje obrazovnih i kulturnih dobara.
Naravno da ce mnogi da ospore znacaj obrazovne i kulturne politike u odnosu prema ekonomskoj ili finansijskoj, no u svakom dubljem promisljanju, lako se i jednostavno dolazi do zakljucka da ni ekonomska ni finansijska politika ne mogu da se formiraju bez oslanjanja na temeljne sisteme vrednosti koje svako drustvo postavlja, kao i opste, humanisticke sisteme vrednosti.
Zakljucak, obrazovna i kulturna politika moraju da budu finansirani iz budzetskih izvora, a da svaki drugi prihod bude samo dodatni benefit, a ne osnova na koju se racuna u projekcijama.
To je jedini nacin da Drzava ( bilo koja ) efikasno sprovodi obrazovnu i kulturnu politiku koja formira bazicni drustveni sistem vrednosti, a on dalje, formira sve ostalo.
U tom smislu, Drzva i postoji da bi upravo to radila, definisala i sprovodila sistem vrednosti odredjenog drustva, stoga je nuzno i jedino realno da se obrazovna i kulturna politika finansiraju iz budzetskih izvora u potpunosti.

Ovo je samo vrlo krato i u jednom segmentu izneseno misljenje o nacinu finansiranja i znacaju kulturne i obrazovne politike.
Hvala Vam na strpljenju

 

#uLiceCenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

 

Akuzativ

Aleksandar Sekulić – 2389

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Bozóki Antal

Bozóki Antal (hon)lapja

Ch3d4 (Vojislav Bajakić)

Constrictoria Boa

CRZ Blog

cult – B92 blog

Danubius forum

Dario Hajrić – Sistem i lom

Dejan Pešić

DJ Ivica

Dokona popadija

Dopisi iz Diznilenda

Đorđe Bojović

Džunglica

Edis Đerlek

Euterpaspeaks

FCBK

Ivana Ćirković – Organ Vlasti

Ivy Jbte

Iz glave radio

Izvan kuhinje

Jelica Rogić

Just Bloggin’

Kriza identiteta

Leksikon YU mitologije

Liceulice

Logaritam

Loose Ends in Economics

Luka Božović

Mahlat

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Mesec, suncokret i ostale priče

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Đajić

Miloš Sečujski – B92 blog

Mojporrtal.org

Mr Black

Ne verujem u muk istine

Nebojša Knežević – yzmaya

Negoslava’s Blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Nikola Kolja Krstić

Novi Sad 2020

Novinarizmi

Novosadsko ubrojčavanje

Od svega po malo

Osmi dan

Ostavite Teslu na miru

Pagankawebshtizza

Panonska revija ludosti

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje

Pećko pivo

Peščanik

Politiks tejps

Popovsko Dokonisanje

Prešlicavanje

Pressburger Csaba

Pressburger Csaba

RainDog po treći put među blogerima

Random Code and Beauty of Organic Entities

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sandra Simonović

Sara Radojković

Savesna

Spookyludila

Staša Koprivica – 100 lisica

Strahinja Krstić

Troblog

Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista

Vazda nešto

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

VladanBa’s Blog

Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael

Vladimir Milutinović – Dvogled

Whatever… Nevermind

While Sleepwalking…

Žarka Radoja – Kontrapress

Žarko Ptiček

Žene sa Interneta

 

Organizacije i pokreti:

 

Beograđani protiv prohibicije

Centar za praktičnu politiku

Centrar za marginu

Fondacija Dokukino

Građanske inicijative

Kuća ljudskih prava i demokratije

Mreža za političku odgovornost

Share Fondacija / Share Defense

Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

 

Građanke i građani:

 

Admir Smajović

Aleksandar Atanasijević

Aleksandar Jovičić

Aleksandar Kezić

Aleksandar Kokotović

Aleksandar Lučić

Aleksandar Stanojković

Aleksandar Živadinović Ćupas

Aleksandra Anokić

Aleksandra Đerić

Aleksandra Jensen

Aleksandra Sokolović

Aleksandra Tomić

Ana Bellotti

Ana Čiča

Ana Kerečki

Ana Manić

Ana Marković

Ana Petrović

Anđela Milivojević

Anica Spasić

Biljana Kovačević

Biljana Kukić

Biljana Marinković

Biljana Mladenović

Biljana Stepanov

Bojan Cvejić

Bojan Radović

Bojana Jevtović

Bojana Miković

Bojana Selaković

Boris Bašić

Boris Lučić

Boris Sijerković

Boško Hadžić

Branislava Nestorov

Branka Dobrić

Dalibor Stojičić

Dana Selaković

Danica Nikolić

Danijel Milošević

Danijela Pejatović

Danijela Rafailović

Danijela Ranković

Danijela Tasić

Darko Vlahović

Dejan Košanin

Dejana Stevkovski

Denis Lazetić

Dijana Hinić

Dimitrije Petković

Đorđe Mančev

Đorđe Trikoš

Dragan Popović

Dragana Kostadinović

Dragana Pećo

Dragana Zlatičanin

Dražen Zacero

Dubravka Nikolić

Dubravka Velat

Dunja Lazić

Đurđa Đukić

Dušica Petrović

Duško Jerkov

Dževid Sadović

Edita Miftari

Emina Kovačević

Filip Perić

Fismir Jahiu

Goran Zarić

Gordana Šajinović

Irina Zahar Hinrichs

Iva Jović

Ivan Lukić

Ivan Popović

Ivan Stanojević

Ivan Stevanović

Ivan Tot

Ivan Vlajić

Ivana Jakovljev

Ivana Mirčetić

Jasmina Lazić

Jasmina Milojević

Jasmina Radovanović

Jelena Jovanović

Jelena Kandić

Jelena Milojković

Jelena Paligorić

Jelena Petrović

Jelena Radanović

Jelena Simić

Jelena Stević

Jelena Tot

Jelisaveta Manojlović

Jelisaveta Mikulić

Jovana Gligorijević

Jovana Jakovljević

Jovana Kolarić

Jovana Pavlović

Jovana Polić

Jovana Prusina

Jovana Radovanović

Jovana Sikimić

Jovana Tripunović

Jovana Vujičić

Jovana Vukić

Katarina Tadić

Ksenija Stojanović

Lav Kozakijević

Lazar Marjanović

Lazar Milovanović

Leopold Rollinger

Ljiljana Bukvić

Ljubica Turudić

Ljubomir Medaković

Luka Rajić

Maja Mićić

Maja Stojanović

Maja Vasić-Nikolić

Maja Vrtarić

Marija Avramović

Marija Đelić

Marija Janković

Marija Maša Bojičić

Marija Milosavljević

Marija Penezić

Marija Radovanović

Marija Stanojčić

Marija Vukosavljević

Marijana Toma

Marina Andromarta Bogojević

Marina Ristanović

Marina Stamenković

Marina Ugrinić

Marko Bogunović

Marko Mitrović

Marko Vidojković

Mašan Minić

Mikaela Smičković

Milan Cvijić

Milan Đukić

Milana Ninković

Milanče Milosavljević

Milena Dragićević

Milica Jovanović

Milica Stojanović

Miljenko Dereta

Milomir Sekulić

Miloranka Ilić

Miloš Avramović

Miloš Dašić

Miloš Janković

Miloš MIhajlović

Miloš Nikolić

Miloš S. Nikolić

Mina Ilić

Mirjana Drašković-Ivica

Mirjana Miočinović

Mirko Rudić

Miroslava Marjanović

Mladen Manojlović

Momir Pejatović

Nada Likar

Natalija Marjanović

Nataša Agbaba

Nataša Mijatović

Nataša Nikolić

Nataša Robulović

Nebojša G. Mirković

Nenad Nikolić

Nenad Vukadinović

Nikola Adžić

Nikola Ristić

Nikola Tomić

Nina Savić

Ognjen Đerić

Olga Gligorović

Peđa Mitrović

Petar Tančić

Radina Vučetić

Radmilo Marković

Rajma Isljami

Ratko Femić

Robert Čoban

Sandra Popović

Sanja Jović

Sanja Zrnić

Sara Dereta

Saška Karamarković

Selma Lazović

Slavica Slatinac

Slavica Stojanović

Slobodan Joksimović

Slobodan Srdić

Snežana Čongradin

Snežana Marković

Sofija Mandić

Sofija Marjanović

Srđan Dinčić

Stefan Aleksić

Stefan Ćorić

Stefan Jovanović

Stefan Šparavalo

Stevan Đekić

Stevan Ristić

Tatjana Radunović

Teodora Tomić

Uroš Jovanović

Vanesa Nikolić

Veljko Radunović

Veselin Nasufović

Vesna Đukanović

Vesna Mićanović

Vesna Miletić

Vesna Pešić

Vesna Vasiljević

Višnja Filipović

Vladimir Marović

Vladimir Stojanović

Vukan Simonović

Vukašin Obradović

Žarko Canić

Žarko Ogrizović

Zdravko Janković

Željka Pantelić

Zoran B. Nikolić

Zorica Filipović

Zorica Šćepanović

Sudija

Prilicno me je uznemirilo kada sam danas naisao na jedan od share-ova, pa otisao da pogledam pomenutu stranicu. Sa jedne strane, sasvim je sigurno da mi je prvo pala na pamet moja 15-to godisnja kcerka, sa kojom, iako zivi sa majkom, imam prilicno blizak i poverljiv odnos, i znam neke od njenih prica i dozivljaja koje cak i ne razume u potpunosti. To je sasvim u redu, ne treba da razume bas sve u tim godinama.
Sa druge strane, odmah sam se setio svih prijateljica, drugarica i poznanica koje su prezivele silovanje ili pokusaj istog, a onda i, zapravo svih zena koje poznajem, koje su na neiki nacin bile maltretirane od strane frustriranih muzjaka.
Na kraju, taj jezivi osecaj nemoci da se odbranis od idiota koji sebi daje za pravo da se bavi tvojim zivotom. To smo svi prosli.
Na sve to, dodatni element koji uliva laganu jezu jeste element „pravedne kazne“, koji provejava kroz stupidne recenice opisa i poziva na kolektivno „kaznjavanje nemoralnih jebulja“. Sve u ime zastite samih tih „jebulja“, sve u ime „osvescivanja putem kazne“. Nisam samo uspeo da shvatim da li treba da „osveste“ koliko zapravo „zude za nedojebanim i frustriranim „muzjacima““ patrijarhalno spcenog mozga ili da treba da se zasticuju od istih na sve moguce i dostupne nacine.
On opusteno daje sebi za pravo da u ime svog patrijarhalnog nemorala donosi sud, presudjuje i kaznjava.
U kojoj meri se to razlikuje od realnog silovanja? Osim samog fizickog cina nasilja, svi ostali elementi su isti: uznemirenje, strah, osecaj nezasticenosti i ranjivosti, trauma. Na isti nacin na koji svaki silovatelj pravda svoje nedelo, za ovo se nalazi opravdanje u „sama je to trazila“ korpusu i u tome da preovladjujuci drustveni moral to dozvoljava, cak i odobrava.
Momentalno mi se otvara pitanje koliko se ovakva agresija ogleda na svakom koraku i koliko zapravo drustvo i sistem vrednosti koje isto zastupa, pociva na fasistickoj ideji jezgra moralnih normi patrijarhalno-pravoslavno-nacionalistickog opusa? Sudeci po ovome, u potpunosti i pitanje je samo sta ide dalje. Na zalost, zene su zgodna i osetoljiva meta oduvek, verovatno je to jedan od razloga zasto se prvo frustracija i uskoumnost okrece protiv njih, nakon toga dolaze manjine, kako rasne, tako nacionalne i seksualne, pa dugokosi, pa oni sa mindjusama, pa oni koji misle bilo sta drugacije.  Postavljanje sopstvenih frustracija za pravila ponasanja i zivota, primoravanje drugih da ih se pridrzavaju, jeste prag totalitaristickog, fasistickog drustva i iskreno se plasim da se to vec u velikoj meri otrglo bilo kakvoj kontroli. Podrzavano od strane medija, propagirano na svakom cosku, ne sankcionisano, precutno i glasno odobravanje od strane tzv. institucija, samo nas vodi u sve dublju drustvenu krizu.
Kao pripadnik bele rase, muskog pola, mogu da kazem da sam do nekle svestan koliko je to privilegovan polozaj u drustvu. Pokusao sam da zamislim da sam zena, romskog porekla i kako bi moj zivot izgledao. Prilicno zastrasujuce. No, na taj nacin barem do nekle covek postane svestan u kom su polozaju neki drugi ljudi oko njega.
Ako hocemo da se bavimo demokratijom, to ne znaci diktaturu vecine, jer to je upravo ovo cime se bavi ova stranica, nego znaci zastitu manjine od vecine, znaci vodjenje racuna o tome da se niko ne oseca ugrozeno, marginalizovano i uplaseno. Znaci empatiju koju nase drustvo ne poseduje.
Zato me je ova stranica uznemirila u toj meri i zelim da je tretiram kao protivzakonitu, sve i ako pozitivni zakonski propisi govore drugacije. Ne smemo da im dozvolimo da govore drugacije.

https://www.facebook.com/JebuljeSaFejsbuka

Trosim, dakle postojim

Drzava moze da stiti kapital ili moze da stiti coveka, ideja u kojoj bi radila obe stvari u interesu obe, zapravo cak ni teoretski nije moguca. Kapital potire coveka, potire ljudskost, te samim tim „vlada birana iz naroda i za narod“, kako bi rekao americki ustav, teoretski ne bi mogla da se bavi zastitom kapitala, koliko god to socijal-demokrate prizeljkivale. Demokratija i kapitalizam nemaju izmedju sebe znak jednakosti.
Podsticuci konkurenciju i kompeticiju, kapitalizam iz korpusa drustvenog sistema vrednosti izbacuje solidarnost i empatiju kao moralne imperative, prebacujuci ih u sferu licnog izbora i uglavnom ih posmatrajuci kao „neodgovorne, slabe, bolecive i glupe“. Podsticanjem tzv. „individualizma“, zapravo vrsi amnestiju od odgovornosti za sebicluk, samozivost i bezobzirnost, tretirajuci odnos prema slobodi kao odnos slobode od te iste odgovornosti. Prepusteno iskljucivo zakonskoj regulativi, a sa izmaknutom moralnom stolicom, dobijamo sistem u kome je dozvoljeno sve u cemu nece da te uhvate, a ako te i uhvate, otkupices svoju ponovnu priliku da nastavis.
Drustvo bez empatije i solidarnosti kao moralnih imperativa, biva svedeno na potrosacko drustvo u kome se ljudskost meri potrosnjom, a sto, u krajnjoj instanci, proizvodi drustvo potrosaca, umesto ljudskog drustva. Socijalni status zavisi iskljucivo i jedino od kolicine potrosnje. Sto je ona vece, to je i socijlani status visi. Samim tim, zamenjeni covek za potrosaca, dolazi u situaciju da i svoja ljudska prava ( kako se barem zovu jos uvek ) ostvaruje u onoj meri u kojoj trosi. Ukoliko ste gay, lezbo, crnac, Rom, musliman…sta god, nikada necete imati problem sa svojim pravima coveka, sve dok zivite u odredjenom delu grada u vili, vozite skupa kola, imate private jet, placate skupa odela, visoke racune, obezbedjenje itd…nivo vase potrosnje upravo je srazmeran sa nivoom vasih prava. Fuck human. Praise the spender.
Elem, „kapitalizam sa ljudskim licem“ je nemoguc poduhvat na isti nacin na koji je nemoguce da moderna „demokratija“ koja zavisi iskljucivo od kolicine para, bude ogledalo volje i dobrobiti svakog pojedinca i zajednice. Poenta ne lezi u tome da svako od nas radi za sebe da mu bude bolje, pa kada mnogo nas to tako…onda ce svima da nam bude bolje. Nece. Prosto nije moguce da svima bude bolje posto od negde mora da se uzme da bi se na nekom drugom mnestu dodalo. Jedino ako idemo sa idejom da nam svima bude bolje, zajedno, solidarno i empaticno, imamo sansu da ostvarimo i licnu slobodu. Licna sloboda lezi u izboru za nesto, kreativnom odnosu prema sebi i prema drustvu, a ne u amnestiji od moralne osude sebicluka, lakomosti i alavosti.
Nepostojanje moralnog imperativa solidarnosti i empatije otvara sasvim neslucene mogucnosti koje, na zalost, gledamo oko sebe i koje nas sasvim odredjeno i direktno vode u 3. svetski rat kao jedini izlaz kapitala od odumiranja.
Naravno, nije sve tako crno. Uvek postoji mogucnost revolucije. Jel da?

O volovima i senu

Ukoliko se slozimo, a trebalo bi da mozemo da se slozimo, da kapitalizam pociva na eksploataciji, kako samog rada, tako i resursa, a u svojoj poslednjoj fazi cak eksploataciji slobode ( posto duznicka zavisnost pretvara coveka u roba i da, naravno da se sve ponovo vraca na eksploataciju rada ), onda je sasvim logicno odatle izvesti zakljucak da kapitalisticka drustvena organizacija i drzava pocivaju na eksploataciji. Drzava je mehanizam zastite interesa veoma male grupe pojedinaca sa veoma velikim udelom u kolicini kapitala. Logicno?
Kako onda dolazimo do toga da mnogo ljudi i dalje misli i veruje da je kapitalizam zapravo jedini oblik drustvenog uredjenja koje daje rezultate? Svi znamo sta je vo, jel da, isto sto i bik, samo bez muda, muska krava evnuh. Skidanjem muda postaje mirniji, bezvoljniji, poslusniji i podlozniji komandama. Lakse se upravlja. Dakle, taj isti vo upregnut je u kola, ima jaram sa koga uzde idu u ruke kocijasa,a pozadi, udobno zavaljeni sede paraziti uz taman rashladjeni sampanjac. Vo vuce po inerciji posto je to jedino sto zna, podstaknut bicem i uzdama, kao i iskustvenim saznanjem da ce biti sena i trave kada se docepa stale. Poznato?
Drzava, kao ni kapital ( citaj: vlasnici vecine kapitala ) ne mogu da prezive bez stanovnistva. Jedino iz njega crpu ono sto im je potrebno za opstanak i razvoj, ne postoji drugi, vazniji resurs od ljudi, koliko god bili potrosni. Ljudi su ti koji nesto proizvode, ljudi su ti koji se zaduzuju, ljudi su ti koji ginu u patriotskim zanosima, ljudi su ti koji ih opsluzuju i cuvaju od drugih ljudi. Pokusavam da razumem kako od ljudi postanu volovi. Obezmudjivanje koje se vrsi obrazovanjem, medijima i moralnim nacelima daje fantasticne rezultate, ocigledno. Neki volovi dobijaju vise sena od nekih drugih volova, pa pocinju da se osecaju vazno i privilegovano. Drugi volovi bi takodje hteli da budu vazni i privilegovani, objasnjeno im je da ce postati jedino kroz vredan i naporan rad. Vo, kao vo, sta ce nego da veruje i vuce. Cuti i vuce ne bi li se i on jednog dana nasao na spisku onih koji imaju duze uzde, laksa kola i naramak vise.
Ako je seno podsticaj, jaram i uzde su krediti, kocijas i kola su drzava, a udobno zavaljeni u sedistima su oni koji poseduju.
Proizvodnja ustupa mesto finansijskom kapitalu koji uz neuporedivo manja ulaganja proizvodi neuporedivo veci profit. Proizvodnja sluzi tek da se ocuva privid industrije i radnih mesta, te da se obezbedi kolicina sena za volove oko koje ce da se gloze.
Kako onda uopste neko dodje na ideju da je eksploatacija ( citaj: kapitalizam ), u bilo kojoj formi, jedino drustveno uredjenje koje funkcionise?

Propagandni program

Scenario za reklamni klip

klijent: Zvekni se d.o.o.
brand: ultimate exit
kampanja: „Budi i ti heroj“
trajanje: 180 sekundi
vrsta: igrani tv klip

STUDIO

Takozvana „siva soba“ ( kompletno siva 3-dimenzionalna pozadina ).
U dubini stoji covek srednjih godina, 40-50. Uredan,obrijan, ocesljan, u elegantnom odelu, cipelama. Deluje ozbiljno, bistrih ociju i pametnog pogleda. Gleda oko sebe, vise zacudjeno i radoznalo, kao da pokusava da shvati gde se nalazi i kako da se postavi i ponasa.
Kamera mu se lagano priblizava, kao osoba koja mu prilazi.
GLAS OFF
Dobar dan.
Covak se okrece ka kameri, siroko i ljubazno se nasmeje, klimne glavom otpozdravljajuci.
GLAS OFF
Vi ste Petar Petrovic?
Covek sa osmehom klimne glavom.
GLAS OFF
Imate 45 godina, rodjeni ste u Beogradu, zavrsili ste fakultet, magistrirali, a onda nakon 5 godina pauze i doktorirali, govorite engleski i francuski, poznajete racunarsku tehniku, vladate svim operativnim sistemima i programskim paketima…imate 20 godina radnog iskustva uglavnom na rukovodecim mestima i u sopstvenim preduzecima. Razvedeni, zivite sami. vozacka dozvola, neosudjivani…
Covek za to vreme direktno gleda u kameru i sa potvrdjivanjem prati ono sto se govori, vise skromno nego ponosno.
GLAS OFF
Zatvorili preduzeca, ostali bez posla, u kreditu. Pokusavate da prodate jedinu nekretninu koju posedujete ne bi ste li otplatili kredit, ali vam bas i ne ide. Kola ste odavno prodali i vozite se gradskim prevozom kada mozete da platite kartu. Sramota vas je da se svercujete u tim godinama. Letovanje je samo tudje na slikama.Sasvim ste bankrotirali. Poslednje 2 godine uzaludno pokusavate da pronadjete posao. Niste izbirljivi.
Sa prijateljima ste prestali da komunicirate posto ste naporni sami sebi u svojim problemima, pa ih postedjujete. Alimentaciju niste platili godinama. Dete vas jos uvek voli, ali vise onako kao kucnog ljubimca, sobzirom da nemate odgovor ni na jedno od pitanja, odavno vec nigde ne idete posto zivite kod rodjaka na periferiji, sirite ocaj i depresiju oko sebe. Psu vec dlaka opada. Emotivni i sexualni zivot su stvari kojih se rado secate. Nemate dobru ideju sta bi ste sa sobom. Uvek ste sanjali da postanete heroj, ali ne kao Dzems Bond, prokleti tajni agent?
Da, to su sve ozbiljne i teske stvari, problemi sa kojima ne umete da izadjete na kraj. Da li ste ikada razmisljali o samoubistvu?
Covek gleda u kameru i lice mu postaje sve umornije, oci lagano gube sjaj i kao da se nekako potvrdno skupio. Na poslednju recenicu, upitno pogleda, a onda kao da se obradovao, vadi pistolj i stavlja cev u usta.
GLAS OFF
Ne, ne,ne…! Stanite. To je prljavo i neuredno, pravi velike fleke i neko mora da cisti za vama, a onda…nije zanemarljivo ni pitanje policije koje neizbezno sledi vasim rodjacima: „Odakle mu pistolj?“
Covek upitno pogleda, polako izvlaci cev iz usta. Nakon nekog vremena ih i zatvori. Ponovo postaje umoran.

GLAS OFF( veselo i poletno )

Ne ocajavajte! Zato smo mi tu! Da vam vratimo dostojanstvo na brz i lagan nacin. „Zvekni se“ je resenje koje ste dugo cekali. Resenje koje ce i vama i svima oko vas da donese olaksanje bez neugodnih posledica. Vreme je da i vi postanete heroj!
„Ultimate exit“ je nas novi proizvod koji vam donosi resenje.
U kadru se, ispred lica coveka pojavljuje zenska ruka, dugacki, elegantni prsti, negovani, lakirani nokti, bez nakita. Izmedju palca i kaziprsta ruka drzi kapsulu u koju covek gleda.
GLAS OFF
Razvijen u nasim laboratorijama, domaci proizvod za domace trziste. Jednostavan i lak za upotrebu, kao antibiotik, progutate i svi vasi problemi su reseni. Jedinstvena kombinacija morfina sa cijanidom ce prvo da vas uspava, a onda i da vas ubije u snu na nacin na kome ce mnogi da vam pozavide, a priznacete, vreme je da neko konacno pozavidi i vama! Nema nereda, masnih i necistljivih fleka, uvidjaja, saslusavanja. Niko nece morati da vas stgruze ili pere sa asfalta, vadi iz reke ili skida sa grede, sada ste u prilici da ostvarite san svakog pristojnog coveka, umiranje u snu! Neka vam zavide prijatelji i komsije! Vi ste se resili svih svojih problema, vasa okolina se resila vas, niste na teretu budzeta ni deteta. Sve to u jednoj, maloj kapsuli i to u atraktivnom pakovanju! Casa vode je sve sto vam je potrebno, ali naravno da moze da se proguta i na suvo, sklisko klizne niz grlo zahvaljujuci posebnom lubrikantu kojim je premazana! jedinstveno „Ulitmate exit“ resenje! Konacno i vi mozete da budete neciji heroj!
Covekovo lice se lagano ozaruje, od umornog postaje ponovo ono lice sigurno u sebe na koje se navikao u ogledalu. Kicma se ispravlja i cela njegova pojava sada izgleda pozeljno i dostojanstveno. U dnu slike se vidi atraktivno pakovanje u koje se „Ultimate exit“ pakuje, kao i ime preduzeca „Zvekni se d.o.o“, adresa, brojevi telefona, web adresa i e-mail adresa.
GLAS OFF
Kompanija „Zvekni se.do.o.“ iz Beograda, pripremila je i porodicna i grupna pakovanja koja, naravno, dolaze uz popuste, proizvod saljemo pouzecem u bilo koji deo zemlje ili inostranstva. Ukoliko zelite da konsultujete vaseg lekara, slobodno, dobicete samo preporuke od kojih neke mozete da vidite i na nasem web site-u, no, uvek se setite da nemate zdravstveno osiguranje, a da privatni lekari kostaju. Mi smo tu da vam izadjemo u susret, postojimo samo zbog vas i nasi timovi strucnjaka samo zbog vas i samo za vas danonocno rade! Narucite, odmah! Ukoliko omdah narucite, dobijate dva po ceni jednog, obradujte nekog od bliznjih! Budite heroj! „Zvekni se do.o. i Ulitmate exit“ samo sada i samo ovde, samo za vas!
Covek iz zenske ruke uzima kapsulu, gleda je i sasvim sigurno i ponosno stavlja u usta. Podigne palac desne ruke, potvrdno, seretski namigne i proguta. Fade out.

Kraj

Nemoguca misija – protkol Srbija


Godinama, decenijama vec, razni ljudi, pojedinci, grupe, organizacije, trude se da naprave „promene“ u Srbiji da nam svima, konacno „bude bolje“. Posto smo u sve vecim govnima sa svakim ciklusom „trudova“, logican zakljucak je da u Srbiji nije moguce napraviti promenu na bolje. Ili mozda ne na taj nacin. Kada nazem „taj nacin“, mislim na sasvim odredjeni nacin na koji su sve promene i svi pokusaji priomene u Srbiji osmisljavani, vodjeni i radjeni. Iskljucivo tako sto je manja ili veca grupa onih koji bi, teoretski, mogli da se nazovu „srednjom klasom“, „intelektualnom ilivecnekakvom elitom“ pokusavala da svoje interese predstavi kao opste i u tome povremeno cak i uspevala, no, sobzirom da su sustinski odnosi snaga i socijalni polozaji ostajali u okviru etabliranih sistema, samo sa promenjenim igracima, naravno da se samo tonulo sve dublje. Tone se i dalje.
Sta je, dakle, problem? Za pocetak, mislim da korene treba traziti u potpunoj feudalno-podanickoj kolektivnoj svesti od koje nismo uspeli da se maknemo, vec evo, trenutna situacija u kojoj se nalazimo, vecinski prihvacen moralni model i korpus sistema vrednosti, su zapravo potpuno anahroni, trenutno negde na nivou ranog 19. veka ( nacionalno osvescivanje, drzavotvorni procesi, osvajacke tendencije ), sa tendencijom deklinacije u 14., mozda 15 vek, bolje poznat kao Mracni Srednji vek dominacije religije i u politickoj i u socijalnoj sferi. Tu se uvek rado setim svih onih narodnih mudrolija zvanih poslovice: „Bogu bozje, caru carevo“, „Pognutu glavu sablja ne sece“, „U se i u svoje kljuse“, „Sut sa s rogatim ne bode“…i jos verovatno citavo mnostvo slicnih koje mi u ovom trenutku ne padaju na pamet, ali sve imaju istu sustinsku poruku: Cuti, ne talasaj, ne istici se, skupi se na najmanje da prezivis, ionako nemas nikakve sanse osim da najebes.
Slicnu postavku sam nalazio kod mnogih ljudi sa kojima sam razgovarao poslednjih godina, ljudi koji imaju fakultetsko obrazovanje, nekakav socijalno-kulturni nivo koji ipak nije ruralan, vec vrlo urban, ali samo u pojavnom smislu. Sustinski, svi su oni zastupali isto stanoviste: „Sta ja tu mogu da uradim osim da najebem ako se bunim“ i „Moram da cuvam svoj posao i svoj konfor“.
Ovde moram da napravim malu, ali ne i nevaznu, digresiju u pravcu kompletnog neo-New Age-a koji je vrlo popularan kod te srpske srednje klase. Pod time mislim na sve „samoosvescujuce“ pokrete i pojedince koji polaze od teze da je svako tvorac sopstvene sudbine koja ne zavisi od okolnosti i drustva. „Tvoje misli su tvoja realnost“, „Onako kako mislis, takav je i svet oko tebe“. Tu dolaze i svi oni „zdrava hrana-zdravo telo“ pokreti, razne joge, reiki, duhovni ucitelji, iscelitelji, gurui. U nedelju sam imao sokantnu cast da na B92 radiju slusam budalu koja se zove Srdjan ( na zalost, ne secam se prezimena), a koji pripada toj grupi „instant-guru-prosvetlitelja“. Covek kaze: „Dovoljno je da 15 minuta dnevno mislite o tome kakav bi ste zivot voleli da vodite, da vizualizujete, cak i da zamislite cifru koju bi ste voleli da zaradjujete mesecno. nebitno je koja je to cifra, sva ogranicenja koja postoje, postoje samo u nasoj glavi i kada to prevazidjemo, onda mozemo sve“. Mislim, jbt! Pored sve moje neverice, ova budalastina se prima upravo kod te klase kojoj zamenjuje anestezioloski, onaj korpus poslovicnih istina koje sam nabrojao malocas. Sa druge strane, apsolutno anestezira od bilo kakvog uvida i osvescivanja drustvenih okolnosti u kojima zivimo, a kao krajnju instancu ima ono sto je mozda i najgore i sto taj podanicki mentalitet cini sastavnim delom ontologije lokalniog stanovnistva, a to je krivica. Sam si kriv za sve, nisi uspeo da se uzdignes, da osmislis, da disciplinovano radis na sebi, da sam smislis i materijalizujes svoj zivot. Prema tome, nemoj da krivis sistem i drustvo i kapitalizam i fasizam, ne, ti si jedini pravi krivac posto si nesposoban. Na isti nacin na koji religija anestezira one manje obrazovane i prosvecene ruralnije slojeve ( bez obzira na to da li zive u gradu ili na selu ), ova budalastina anestezira veliki deo te srednjeklasne populacije i onemogucava bilo kakav realan uvid u realnost koju i u kojoj zive. Verujem da bi ova tema mogla da se razradjuje i elaborira jos mnogo, kao sto verujem da to i zasluzuje, no, nemam vbise zivaca i nije to predmet ovog pisanija.
Vratio bih se na tu takozvanu „srednju klasu“ koja je uvek bila nosilac ideje promena, pa i samih „promena“ koje su se desavale. Sustina problema je, kao sto rekoh, u tome da je njihova ideja uvek bila samo da zamene igrace na vrhu. To ovde moze da funkcionise jos neko vreme sobzirom da su igraci koji su trenutno na vrhu istim principom, nedavno, na taj vrh i zaseli, pa im time pozicija i nije tako cvrsta kao u neki razvijenim kapitalistickim ( kako vole da se zovu „demokratskim ) drustvima. U Americi nikada ne bi moglo da dodje do te vrste promene posto je distanca izmedju igraca na vrhu i onih u „srednjoj klasi“ prevelika da bi na bilo koji nacin mogla da se promeni. Nije drugacije ni u Nemackoj, Francuskoj, Rusiji. U tim „razvijenim demokratijama“ ( citaj: kapitalizmima ) srednja klasa ima ulogu kapa u koncentracionom logoru. ona je ta koja komunicira i sluzi kao oficir za vezu izmedju Upravnika i Logorasa, sprovodi pravila, kontrolose, nagradjuje i sankcionise. Sluzi kao buffer zona da Upravnik ne prlja ruke sa plebsom, a istovremeno i kao Kerber cuva postojece stanje. Privilegije koje za to dobija su, u ocima Upravnika sitne, sto realno i jesu, dok u ocima Plebsa to izgleda kao veliko dostignuce.
Sobzirom da se Upravnik ( citaj: kapitalizam ) vrlo vesto sluzi teoretskom, demagoskom lazi koja, kao i svaka dobra laz ( naucili smo to od Gebelsa ) mora da bude krupna i da sadrzi jedan deo istine, sistem predstavlja kao sistem jednakih mogucnosti u kojima svi imaju iste sanse i svaki uspeh ili neuspeh su iskljucivo i jedino licna krivica ili zasluga, svaka niza klasa se beskrajno trudi da se uspne za neki stepenik vrednim radom, trudom, mahinacijom, kradjom, cime god…sva su sredstva opravdana. Svako je sam kriv za sostvenu nesrecu i sasvim je pogresno i nemoralno upirati prstom u drustvo i Upravnika. Deca u Africi umiru zato sto su tamo ljudi glupi, lenji i nepreduzimljivi da se pozabave svojim zivotima. Na Bliskom Istoku zive iskljucivo verski fanatici i teroristi koji se radjaju i zive za to da ubijaju neduzne Zapadne demokrate koji samo pokusavaju da im pomognu. Srednja klasa na Zapadu, kao i „srednja klasa“ u Srbiji u to veruju. naravno da ovaj segment trazi opsirniju i detaljniju analizu, ali ja nisam taj koji ce to da uradi. Ostavljam to nekom upucenijem i pametnijem.
Vratimo se nemogucoj misiji u Srbiji. Cak i ova povrsna analiza nesvesti nosilaca promena daje neke odgovore na pitanja nemogucnosti promena u Srbiji. Socijalizam SFRJ se najcesce kritikuje kao „neuspesan politicki i ekonomski model“ drustva. Lazna ekonomija na kreditima, neefikasnost privrede, prevelika zaposlenost, niska profitna stopa itd… istovremeno je kapitalizam propagiran kao progresivno, demokratsko drustvo koje cuva, pazi i neguje slobode i prava svakog pojedinca, u kome svako moze da prosperira neograniceno i u kome su restrikcije prava, sloboda i vlasnistva svedene na minimum ili ih uopste nema.
Problem lezi u perspektivi iz kopje se posmatra. Ukoliko krenemo od kapitalisticke postavke po kojoj su profit, kolicina i posedovanje najvaznije stvari, da, kapitalizam je sasvim u pravu. Ukoliko je profit najvaznija stvar, jedini postojeci motivator i siritus movens napretka, onda je sasvim normalno da se kompletan politicki sistem tome prilagodi, to jest, da Drzava ( koja god ) postane zastitinik i cuvar profita, kapitala i obezbedjivac njegovog nesmetanog sirenja i uvecavanja. U toj konstelaciji sasvim je normalno da radnici budu placeni sto je moguce manje, posto to direktno uvecava profit koji, pak znamo iz knjiga, uvek proistice iz eksploatacije rada. Sasvim je logicno da se i obrazovni sistem i zdravstveni sistem i prirodni resursi i javna dobra privatizuju i stave u svrhu profita i uvecanja kapitala. Sve se meri kolicinom. Sve postaje roba. Za one koji su hteli da kazu „trziste“, moram da kazem da je trziste potpuno izmisljena kategorija. Ponuda i potraznja se kreiraju, svuda i uvek. To je samo jos jedan od nacina uvecanja profita, manipulacija ponudom i potraznjom. Narocito mi je zanimljiva teza o „trzistu radne snage“, gde se direktno uvodi piojam coveka kao robe i na to niko ne obraca paznju. Sobzirom da za najveci broj poslova nije potrebna neka nadnaravna, genijalna strucnost i sposobnost, kriterijum postaje samo cena. Zato je sasvim logicno da se radnici ( pri tome govorim o svima koji rade za platu, bilo da su to menadzeri, inzenjeri ili radnici za masinom ) bivaju sve manje placeni, u momentu kada to postane toliko kriticno da pocinju da se bune, proizvodnja se seli tamo gde niko nece da se buni. Tamo ce deca da rade za 2 dolara mesecno, a profit da bude neuporedivo veci. Posto kapitalizam sve manje zavisi od proizvodnje, a sve vise od spekulacija, trgovine i preraspodele novca, to jest, dugova, svi koji zive od svog rada dolaze u ozbiljan problem. na to dodje sama priroda kapitalizma sa ugradjenom inflacijom, ne vodjenjem racuna o resursima itd…Sve postaje roba, tako da je za kapitalizam sasvim prirodno da se trguje zivim ljudima, decom, da se prodaju ljudski organi, da je sasvim nebitno koliko ce ljudi da nestane ukoliko to uvecava profit i posedovanje. Kolicina, samo kolicina. Tu se racuna i ljudsko meso.
Iz te perpektive, Srbija jos uvek nije zavrsila fazu prvobitne akumulacije, a vec je uveliko zakoracila u sferu finansijskog, spekulativnog kapitalizma. Sve postaje roba, stim sto bi ta retrogradna drustvena svest u nasem slucaju, mogla da bude i prednost. Sve se tesko prima, a i jos uvek je ziv veliki broj ljudi koji pamti sasvim drugaciji nacin zivota i svesno ili nesvesno pruza nekakav tihi otpor. Sa druge strane, izmoreni i izmuceni ratovima, trvenjima i siromastvom, energija drustva nije velika i zato je taj proces, na nasu srecu sporiji nego sto bi mogao da bude. Isti taj proces koji nas, na neki nacin stiti od eksplozivnog sirenja kapitalizma, koci i one procese koji bi mogli da budu pozitivni i da imaju uticaja na drustvo i drustvenu svest. Radnicka klasa koja je tek pocela da se formira i da se minimalnio osvescuje tokom 40-tak godina socijalizma, vracena je unazad vrlo brzo i vrlo snazno u onaj stari ruralni, srednjevekovni model drustvene svesti. Iz tih „poslovicnih“ razloga ovde ne postoji nikakva solidarnost, pa se onda jedna grupa radnika buni sto su ulice zakrcene kada druga grupa strajkuje, i obratno. Ne postoji svest o tome da zapravo svi imaju isti problem koji jedino zajednickim naporom mogu da rese. Ista prica se ponavlja i sa studentima, prosvetnim i zdravstvenim radnicima, ne prepoznaju istovetnost problema, vec jedni druge vide kao rivalske grupe, ili da se izrazimo opet „poslovicno“: „Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“. Prosvetni radnici se ne bune organizovano protiv povecanja skolarina jer misle da ce time da povecaju svoje plate, zdravstveni radnici se ne bune protiv naplata zdravstvenih usluga jer ocekuju korist za sebe, radnici jedne privatizovane fabrike se ne solidarisu sa radnicima jedne drzavne fabrike iako ni jedni ni drugi nisu dobili plate mnesecima, o doprinosima da i ne pricamo. „U se i u svoje kljuse“
Vratimo se organizaciji Drzave i drustva. Kao sto smo pokazali na principu kapitalistickog sistema vrednosti gde je vazan profit i kolicina posedovanja, u socijalistickom sistemu se polazi od sasvim drugih osnova. Ta osnova je dobrobit svakog pojedinca, a time i citavog drustva. Iz te perspektive posmatrano, imperativ nije ostvarivanje profita, nego ostvarivanje kvalitetnog zivota svakog pojedinca. Tako merilo uspesnosti preduzeca vise nije kolicina profita koji je neko stavio u dzep, vec kvalitet zivota koji svaki zaposleni vodi. U toj konstelaciji je i veci broj zaposlenih, od onog minimuma neophodnog za funkcionisanje, sasvim ima smisla, kao sto sasvim ima smisla deliti viskove umesto siriti i povecavati kolicinu posedovanja odredjene firme. Sasvim je umesno da preduzece za svoje radnike sagradi letovaliste u kome ce ljudi moci da letuju besplatno, umesto da im poveca broj radnih sati za istu platu, ne bi li se odrzao ili povecao profit vlasnika. Besplatno zdravstvo i skolstvo su stvari koje se podrazumevaju u takvom sistemu, kao sto se podrazumeva da takav sistem ne moze da postoji zajedno sa principom privatnog vlasnistva nad doticnim preduzecem. To su prosto suprotstavljeni principi koji potiru jedan drugog i ne postoji nacin da funkcionisu paralelno kao sto bi socijal-demokratija volela. Momenat u kome privatni kapital pocinje da upravlja drzavom je samo pitanje vremena.
Na zalost, socijalisticki model drzave nije potrajao dovoljno dugo da bi se formirala ni radnicka klasa, a jos manje njena svest o sebi i svom polozaju u drustvu. Vracena 200 godina unazad, iscrpljena i osiromasena, bespredmetno zagledana u nepostojecu buducnost. Onaj deo populacije koji je mogao da formira neku avangardu ( tu mislim na svoju generaciju 60-tih ) ili je mrtav ili je u inostranstvu, ovo sto je ostalo nema ni snage ni volje, a jos manje dobru ideju sta i kako. Politicke ideje se uglavnom krecu u okvirima nekakvog eklekticizma u kome su i socijalizam i privatno vlasnistvo u istom kosu, nacionalizam i ljudska prava dele istu policu.
Politicka nepismenost je preovladjujuci momenat. Nepoznavanje terminologije i znacenja pomesano sa anestezijama religije i new age-a zapravo ukidaju mogucnost smislenog organizovanja u smislene promene. Funkcionise samo princip „Kurta-Murta“.
Jedino sto uliva nadu je da ce mlade generacije, oni rodjeni krajem osamdesetih i pocetkom 90-tih, iz ovog ocaja uspeti da se osveste i organizuju sa smislenim politickim programom koji bi mozda, imao nekakve sanse za uspeh, jednom. Srecom, takve grupe mladih ljudi postoje i nesto rade, trude se, bez ikakve podrske osim samih sebi, duboko svesni i situacije i sebe u istoj. To jeste jedina svetla tacka u mraku i jedino sto mogu, to je da probam da idem ka njoj i da uradim sve sto je u mojoj moci kako bi svetlela sto jace.

„Vreme“ umiranja i smrada

Pocetak

Juce sam uspeo da se oduprem potrebi da komentarisem clanak u „Vremenu“ kojim se duboko uvlaci u cmarni kolutic MB ( a nije Rodic ), kao istinski kvalitetnom pesniku i pored nekih „manjih skretanja“ mentalno-intelektualno-logicke prirode. Islo je onako, u naletima, krene ruka ka tastaturi, onda se smorim od same ideje da treba time da se bavim…i tako vise puta. No, odupreh se. Sve misleci kako sam prevazisao iskusenje, zaboravim da virusi imaju odlozeno delovanje, kopalo je, rovarilo, busilo i probudih se jutros, a prva mi misao bese MB ( a nije Rodic ) i nekakvo parafraziranje pesmica koje su citirali u „Vremenu“:
„Erekcija
moja ili tvoja,
izgubljena u magnovenju,
crvena je coja,
oj Srbijo, majko moja“
Verujem da bi „Vremenska“ dubokoumna analiza pronasla korene slicnosti u stilu i stihu, a o denotaciji i konotaciji da ne govorimo. Majah se tako time citavo jutro uz kafu i protezanje. Preporucujem svima koji imaju problema sa zatvorom. Otvara, sto bi rekli u reklami. Tako je pocelo i evo, nastavlja se sada, ovde, onako, po secanju i asocijaciji. Da kazem odmah, da ne bi bilo zabune, sta god rekao ili koliko god se trudio, ovo nije ozbiljna, naucna analiza, ovo je jedna neozbiljna, emotivna elektroliza, da ostanemo u pesnickom diskursu ( prc! )
Krenem tako od Beckovica, pa mi se mozak odmota do svih intelektualnih velicina i celokupne srBske elite, naravno, ovde mislim na onu koja sebe naziva i o sebi misli kao o intelektualnoj, kulturnoj, drustvenoj eliti. Zaista jeste divno imati lepo misljenje o sebi. Ukoliko cinjenice govore drugacije, tim gore po cinjenice, kako rece jedan davni filosof koga necemo da citiramo, naravno.

Malo dalje od Pocetka
Sta je to sto cini drustvenu elitu? Da li je to kolicina diploma obrazovnih institucija, titula, funkcija i pozicija, ili je to mozda trendsetter pozicija, mozda neki „pozadinski“ ( ne taj ) uticaj na formiranje javnog mnjenja i osnovnog drustvenog sistema vrednosti, ili bi smo mogli da kazemo, blafsemicno, da elita treba da bude predvodnica, avangarda, nosilac drustvenih promena, novih ideja i resenja, napredna snaga koja ce svojim primerom i delovanjem da radi na tome da drustvo „svakoga dana u svakom pogledu sve vise napreduje“, a narocito u pogledu etickih i moralnih principa, sistema vrednosti i organizacije drustva koja ce da zadovoljava sto vise potreba, sto veceg broja ljudi? Zaista nagradno pitanje u zemlji Srbiji. Na jos nekim mestima svakako, ali posto sam ovde, onda se bavim onim sto je ovde, drugi neka se bave svojim, onda mozemo da razmenjujemo misljenja, emocije i iskustva.
Ukoliko primenjujemo prvi deo kriterujuma u ocenjivanju, reklo bi se da srBska elitna scena upravo tako definise samu sebe: kolicinom diploma, titula, funkcija i pozicija i naravno, omiljenim „pozadinskim“ ( ne tim ) uticajem koji vrsi paralelano sa scenskim, javnim i estradnim nastupima. Lobiranjem kod same sebe za sopstveni interes. Tako mi izgleda posto nisam uspeo da lociram ni jednu pojavu niti da pronadjen jedan parametar jebeni koji bi ukazivao na neku avangardu, promisljanje i formulisanje etickih i moralnih nacela, vrednosnog sistema, organizacije drustva. Neumitna logika zatim vodi u pravcu razmisljanja o tome ko je zapravo tu lud? Ja koji imam odredjeno misljenje o tome sta bi intelektualna elita trebala da bude ili oni koji o sebi tako misle, a ni na jedan nacin se ne uklapaju u ono sto ja mislim? Tu mi ovek pomogne ono sto kcerki govorim kada se nadje suocena sa cuvenom socijalnom dilemom koju pokusavamo da razresimo dok je jos u mladjim teenage godinama kako je ne bismo vukli dozivotno. Dilema je: da li prihvatiti opste misljenje i ponasanje i time obezbediti sebi pripadanje i priznavanje ili ostati pri svome misljenju i ponasanju i time rizikovati odbacivanje i samocu. Prvo sto joj kazem je da sebi postavi pitanje koje sam ja malocas postavio, ko je tu lud, svet ili ja? Da argumente sveta slozi na jednu stranu, da argumente Ja slozina drugu stranu i da onda u skladu sa onime sto zaista veruje i oseca da je ispravno donese sud. Kazem takodje, da je sasvim normalno i da u mom slucaju gotovo uvek svet bude taj koji je lud. Onda krenemo na pricu o razlicitosti i ne pripadanju, o tome da je to sasvim u redu i da je takodje sasvim sigurno da nije jedina koja tako misli i oseca, te da ce se vremenom pojaviti ljudi sa kojima ce to moci da podeli. Da pripadanje grupi nije nuzno, a da je jos manje nuzno podcinjavanje i usvajanje sistema vredbnosti grupe sa kojima se ne slazes, samo da bi bila tu. Vise nije u pitanju „dobra knjiga“ i kvazi prijatelji, vec Facebook, Ask itd. i kvazi prijatelji. U svakom slucaju, dijapazon izbora je mnogo siri nego sto je bio kada sam se ja lomio u njenim godinama oko toga.
Elem, jasno je da zastupam stanoviste da je svet lud…i iskreno se nadam da ona to razume ili da ce da razume za neku godinu. Znaci svet je lud i svi ti sto sebe nazivaju elitom su zapravo gomila nesposobnjakovica vrlo ogranicenih mentalnih i intelektualnih sposobnosti. Sobzirom da su negde toga vrlo svesni, stite jedni druge odrzavajuci nivo komunikacije i razmene takvim da jedni drugima daju podrsku. Nema mnogo mesta za nesto drugo.

Jos dalje od Pocetka
Sa ovom postavkom u mozgu, dolazim do zakljucka da zapravo problem Srbije nikada nisu bili politicari, nije bio cak ni Milosevic i njegova klika. Problem su bili oni koji su im davali legitimitet kao etablirani sloj drustvene elite. Problem je sto su ga zapravo onui izmislili i izmisljaju ga i dalje. Sasvim nesposobni da se uhvate u kostac sa bilo cime sto je moderno, napredno, avangardno promisljanje, od ontologije do organizacije drustva, jedino sto ostaje da bi se zadrzala pozicija i stekla neka nova jeste baratanje onim sto znaju, a to je 200 godina jedno isto: nacija, mitologija, religija, fasizam, kompleks velicine.
Pokusajte da zamislite bilo koju od domacih intelektualnih velicina u razgovoru sa nekim od ozbiljnih filosofa, istoricara, sa Eccom recimo, na temu „srBska nacija u doba Nemanjica“. Kao kada bi ste sa Hawkingom razgovarali na temu da je Zemlja ravna ploca na ledjima 4 slona. Zastrasujuca istina je da, svesni sopstvene nesposobnosti i nedotupavnosti, znaju da u poredjenju sa bilo kojim ozbiljnim promisljanjem i razmisljanjem, njihova glupost postaje previse ocigledna, te u skladu sa sopstvenim interesom i tezom „bolje prvi u selu nego poslednji u gradu“, biraju opciju u kojoj proizvode Drzavu i sistem u kome jedino, takvi kakvi su mogu da budu elita. Kreiraju politicare i partije, kreiraju realnost, ratove zlocine, kreiraju tajkune koji ce, kao politicari Zakonodavnom i izvrsnom vlascu ( a i Sudskom, da se ne lazemo ), da upravljaju finansijama i ekonomijom, poduprti, sa blasgoslovom i uz neupitnu podrsku intelektualne i duhovne „elite“, kako vole da se nazivaju.

Sredina
Koliko god bilo pogresnih poteza, a bilo ih je, socijalizam u kome smo ziveli u SFRJ jeste podrazumevao elitu koja je bila, nekada manje, a nekada vise, avangardna. Promisljale su se i isprobavale organizacione varijante od samoupravljanja, decentralizacije, drzavnog socijalizma, liberalnog ( u nekoj meri ) socijalizma, nesto se radilo, neko se ozbiljno bavio drustvom u mnogo vecoj meri nego sobom. To jeste proizvelo neke od najvecih umetnickih, kulturnih i sportskih uspeha. Bilo je premijera filmova i predstava tokom jedne godine koliko mi sada nismo imali za poslednjih 20, setimo se samo „Novog talasa“, uticaja rock-a, koliko god da je postojalo pokusaja cenzure, knizevne produkcije. Setimo se da je u svakom selu postojao Dom kulture u kome se nesto desavalo, punk je u UK bio u isto vreme kada i ovde, cak je ovde bio javno prihvaceniji nego tamo, mislim na medije. Eticki i moralni principi sistema vrednosti su bili vrlo jasno definisani sa svakim pojedinacnim covekom i zenom u njihovom centru, ka dobrobiti pojedinaca, a time i zajednice. Drustvo je napredovalo i to svakako nije odgovaralo onoj „eliti“ koja je bila u zapecku, nezanimljiva, glupa, retrogradna. Nisu bili ni disidenti, niko ih nije ubio, tukao, u zatvor su isli samo ako naprave neko ozbiljnije sranje, a svi su udobno ziveli u svojim „starogradjanskim“ nasledjenim petosobnih stanovima u krugu 2-jke. I kenjali besomucno. Klan „Madera“ i klan „Majestic“.
Jos malo sredine
Voleo bih da se osvrnem na onaj deo sadasnje elite koji se u doba Milosevica propagirao kao „disidentski“. Nagradno pitanje: da li je bilo ko od njih nastradao ili su svi besomucno profitirali? Recimo, da li je moguce da je DB, koji je inace uklanjao sve koji su im smetali iz prvog pokusaja, efikasno i bez greske, 3 x ne moze da skenja Vuka Draskovica?Cuvenog gerilca koji ume da se brani i sakrije? Dakle zemunske ozbiljne kriminalce su skenjali iz prve, bez greske, a njega iz 3 x puta nista?
Da li je Indexovom radio pozoristu ikada bilo zabranjeno da radi, da li su hapseni, tuceni ili su svi postali, ostali i jos uvek su uspesni i vrlo dobrostojeci biznismeni?
Da li je Biljani Srbljanovic falila dlaka sa glave ili je svako govno koje napise na salveti igrano u svim pozoristima? Btw., stvarno mi je pun kurac njenih sumanutih prica i saveta koje deli iz Pariza ili Azerbejdzana. Minimum pristojnosti bi zahtevao da barem cuti, ali ona ne poseduje ni minimum pristojnosti, samo baskrupuloznu sliku sopstvene velicine.
Da li je Dusanu Kovacevicu falila dlaka sa glave ili je profitirao i sa pozicijom i sa funkcijom i sa popularnoscu?
Da se ne zajebavamo, ko god je smetao i nije bio u sluzbi pa smetao sa namerom, taj je nestao u roku od odmah. Ziveli smo jedni pored drugih, nadam se da se jos uvek secamo. Stojanovic, Zilnik, Sijan, mnogi koji su prosto skrajnuti, marginalizovani, da ne pricamo o planskom pomoru citave generacije na celu sa Sonjom Savic, Milanom Mladenovicem itd…
Ovo sto se trenutno naziva „elitom“ ne dozvoljava nicemu i nikome da pristupi bilo kakvoj poziciji iz koje bi mogao da pokaze da nesto moze i drugacije. Ne postoje novi ljudi, mladi ljudi kojima je dozvoljeno da se negde pokazu, jer svako to pokazivanje ugrozava poziciju postojecih nesposobnih, samozivih staraca i starica.
Postoji tu i jedan deo srednje generacije koji je, vireci iz cmarnog kolutica, uspeo da opstane u 2. esalonu koji takodje donosi solidan profit i poziciju. Deleci isti sistem vrednosti i u nadi da ce da naslede ove kada poumiru, ako ikada poumiru:Micko, Bicko, zenski Beckovic, Gorcin, Mojsilovicke, itd…

Kraj

Bottom line cele ove mrsomudije je da su politicari, partije i tzv „sistem“ u kome zivimo samo posledica fascinantno nesposobnih „elita“ koje su uspele da se nametnu kao legitimatori vlasti, a samim tim i da svoj razarajuci uticaj pretvore u stvarnost koju zivimo svakodnevno. Njihova krivica je i sumanuta medijska scena, jos sumanutija obrazovna, nepostojeca kulturna, umetnicka scena. Strasno je kada razmisljam u kategorijama u kojima je Vesna Pesic najsmisleniji kriticar i najveci politicki disident.
„Vreme“ za koje sam napisao par tekstova pocetkom 90-tih pretvorilo se u cmarni cep. Nije da sam se sada iznenadio, no sam se sada dovoljno iznervirao, a i dan je sasvim dovoljno depresivan da sam se sastavio da pisem.
Zavrsicu citiranjem jednog mnogo boljeg pesnia od Matije Beckovica i time daleko manje priznatog Davora Gobeca:
„Tamne mrlje proslosti
na tvojoj bjeloj kosulji,
ves masina buducnosti
nikad nece oprati“

Svi oni vole samo sebe, svoje jedine sebe.

Blato

Bestidna, sistemska i sistematicna devastacija vrednosnih principa i obrazovnog sistema ( koji pored obrazovnih institucija kao sto su obdanista, skole i univerziteti, ukljucuje i medije, izdavastvo, kao i kompletnu kulturno-umetnicku „scenu“ ) tokom poslednih 25 godina, dovela nas je do toga da smo danas, neuporedivo nazadnije i konzervativnije drustvo nego sto smo bili tokom `70-tih i `80-tih godina proslog veka. Manje od 50 godina napredovanja, vratilo se kao guma pracke i udara nas u lice silinom pesnice. Danas imamo vise nepismenih nego pre 25 godina, manje faultetski obrazovanih, vise polu-obrazovanih koji u moru neznanja izgledaju kao intelektualci. Imamo priucene, samozvane, nekvalifikovane i nemuste likove na pozicijama koje su izuzetno znacajne i vrlo osetljive za drustvo. Njihova uloga je da devastaciju sprovode dok sve ne svedu na sopstvenu meru. Mozda su vec uspeli.
Kompletan haos vrednosti odveo nas je, kao drustvo, do onog dela koj
i nam je poslednji poznat, kao kada vam padne Windows OS, a onda vam Restore ponudi „Last good configuration“, sa tom razlikom sto je nasa „last good“, jedina koju poznajemo, feudalno-patrijarhalno-klero-nacionalisticka konfiguracija sa kraja 19. veka. Veka u kome smo postali drzava po prvi put, vodili nekoliko osvajackih ratova, uglavnom uzaludno i uznosili se na talasu nacionalnog identiteta i drzavotvornosti, sto je i u ostatku sveta bilo „in“, svi su pravili svoje nacije i svoje drzave. No, mi smo od retkih kojima je to ostalo kao poslednje poznato, dobro, cvrsto organizovanje koje nekako radi.
Zato se danas tome vracamo, jer ne znamo za bolje. Ono malo sto smo uspeli da se odlepimo i odvojimo tokom SFRJ, bespovratno je unisteno, degradirano i omalovazeno. Vratili smo se u nacional-klero-fasizam, lagano, kao svinja u blato, meko, toplo, poznato. Nisam siguran da postoji nacin da iz toga izadjemo.

Alisa

Matematicka mogucnost izrazavanja
sveta Iza ogledala
sasvim se pogubila u pokusaju izrazavanja
sveta Iza pameti
Groteska u kojoj se budim svakoga jutra
ima Ikonografiju
najlonske odece i obuce,
brasna i masti,
jeftinih parfema na tocenje,
krstova i prostote,
Sulejmana i Mitra,
nesnosne bliskosti guzvanja u prevozima,
glupost i aroganciju,
neznanje i alkohol,
patetiku umisljenih velicina,
zlocina za herojstvo,
budale za vodju,
histericne, lude kraljice coskova svesti,
sasvim nepredvidljive coskove svesti.
Ima Zakonitosti
da sve moze, a nista ne mora,
da prava linija zavisi od toga ko je crta,
da je testo osnovni gradjevinski materijal,
da sudovi ne drze vodu,
da nikad i uvek sasvim logicno podrzavaju istu stvar,
da su pokusaji za nesnadjene,
da su snadjeni takvi rodjeni,
da ono sto jeste, nije, a ono sto nije jeste
da posto bi se rimovalo sa ceste onda ide ono sto nije jeste,
da banane rastu na plafonu, ponegde,
da se hleb placa krvlju, osim ponegde, zbog banana,
da je tudj zivot jeftina roba, bofl,
da pri pravljenju, budala vodja, demijurg,
nije napravio izlaze.
Ima maglovit Pocetak
Ima nevidljiv Kraj
Ima nepreglednu Sredinu oko koje se sve vrti.
Jebo me Beli zec.
%d bloggers like this: