rob u grob

by vladimirgreblaher

Bilo je mnogo jednostavnije i postenije kada se tacno znalo ko je rob, ko je gospodar i sta su cija prava i obaveze. Cutis, radis i nista ne mislis. Ne smes nigde da ides, radis iskljucivo ono sto ti se kaze i to onako kako ti se kaze. Imas gde da stanujes, sta da jedes i sta da obuces. Danas, navodno napredno drustvo, ne poznaje rostvo kao leglano, a jos manje legitimno…je li?

Od obdaniosta pa na dalje instruirani smo kako se treba ponasati, kako se treba pridrzavati pravila sistema, kako zivot „nije torta sa slagom“, kako treba biti zabrinut, stedljiv, suzdrzan po svim pitanjima, mnoziti se, sklapati brakove, dizati kredite i kupovati, kupovati…sta god, samo sto vise. Biti vredan, radan i ne buniti se su najvise vrline, pokornost, bogu, tj., crkvi, drzavi, lokalnim vlastima…sve zapravo ima samo jednu svrhu: drzati nas u stanju ropstva.

Razlika je u toliko sto smo sada zamazani pricom o demokratiji, participaciji, inkluziji, pravdi i pravu. Inace, zarobljeni moranjem prezivljavanja, sebe, a narocito u koliko je u pitanju i porodica sa decom, primorani na iscrpljujuci rad koji visestruko prevazilazi propisanih 8 sati za koje se radnicka klasa nekada izborila, nadnicama sa kojima se jedva ili nikako prezivljava, sto onda znaci, podizanje kredita, odlaske u minuse, beskonacna zaduzivanja koja se bas ni po cemu ne razlikuju od ropstva jer na takodje silom primoravaju da sedimo tu gde jesmo, radimo ono sto nam se kaze, onako kako nam se kaze, pokorno cutimo i trpimo isprepadni mogucnoscu ostanka bez ikakvog posla, bez i to malo prihoda od kojih cemo mozda nesto pojesti.

Objektivno, pritisak je mnogo veci nego sto je bio u vreme postenog robovlasnistva. sada, umesto da se gazda brine o smestaju, hrani, odeci, obuci, lekarima, to moramo sami, kako god znamo i umemo, sa nadnicom koja ni pod razno to ne moze da pokrije.Ubedjuju nas kako mozemo sve, kako su nam sva vrata otvorena i klako sve zavisi samo od nas, sposobnosti, znanja, volje, rada…vazi.kako smo slobodni da putujemo i radimo sta hocemo, kada hocemo i koliko hocemo…vazi. Kako sami biramo i gde i kako cemo ziveti…vazi. Koliko poznajete ljudi koji mogu sebi da omoguce putovanje, barem jednom godisnje, dve nedelje na moru? Koliko poznajete ljudi koji sebi mogu da omoguce da ne rade 2 meseca jer im nije dobro? Koliko poznajete ljudi koji mogu dete da upisu u skolu koju ono hoce? Koliko poznajete ljudio koji mogu da se obuku u ono sto im se zaista svidja ili da jedu ono sto vole i koliko vole?

Situacija postaje jos gora u koliko se odmaknemo odavde pa pogledamo recimo Afriku, Aziju, Juznu Ameriku… izbori su vrlo suzeni i svode se na mozda sasvim male iskorake, sasvim malog procenta ljudi u odnosu na okruzenje iz koga poticu. izvlacenje tih pojedinaca kao primera za „vidis kako moze, nego si ti glup i nesposoban“ je samo jos jedno od orudja porobljavanja i to na neposten, podmukao i vrlo lukav nacin.

Zato je vazno da ne zaboravimo kako smo ziveli u nekadasnjoj SFRJ, postzo su u toj drzavi stvari bile postavljene sasvim drugacije. I to je funkcionisalo i to dobro. Zato su je  razbucali.

Advertisements