Jednostavno

by vladimirgreblaher

Preambula, sto bi rekao nas nekadasnji neobavesteni Predsednik.
„This is not a love song“ iliti, ovde nam ambicija strucne, naucne analiticnosti u potpunosti nedostaje. Bavimo se licnim dozivljajem, licnim misljenjem i licnim stavom, te ako se bilo ko oseti povredjeno, uvredjeno ili prozvano, to je sve, garantovano, sasvim licne prirode.
Tako je jednostavno biti fasista ( nacionalista, tradicionalista, religijsko-patrijarhalni fanatik, sta god oni o sebi pricali, sve su to neosvesceni fasisti ). Sve ti je jasno sve si SHVATIO i sve ZNAS, poslagao si nepoznate u smisleni sistem koji tvoj mali mozak moze da razume i prihvati, prestao si da SUMNJAS u bilo sta, sve ti je tako kristalno JASNO i jednostavno. Pripadas, delis misljenje, strast, uverenje, agresiju, mrznju, recima, nemas niakakav problem. Rodio si se kao pripadnik SrpBskog ili vec nekog drugog naroda, rase, vere i vise nista u zivotu ne moras da postignes. Svi tvoji problemi su zamenjeni zajednickim problemima, nisi ni glup, nisi ni neobrazovan, ni agresivan/na, ni edipovac/kinja, ni nesposoban/na, ni elektras/ica, ni kukavica, ni latentni homoseksualac/na, jebe ti se za politicku ili bilo kakvu korektnost, za druge ( osim ako nisu Pripadnici, kao i ti ), srdacno ti se jebe za ceo svet jer taj isti Svet je kriv sto si ti malo govno koje ne ume nista drugo nego da mrzi i okrivljuje sve oko sebe. Tvoje krivice nema, sasvim si ispravan/na i na pravom mestu sa pravim mislima i pravim delima, a zasto si sve usrao/la, zato sto su drugi neki tamo poradili na tome da useru i rade i dalje, ne posustaju. Sve je to namerno protiv tebe. Neprjatelj ne spava, a svi su neprijatelji. Ne razumes da sopstvenim idiotlukom zapravo odrzavas sistem koji te tlaci, a nemas bas mnogo zelje da se razumevanjem pozabavis.
Ta jednostavnost je toliko privlacna da ne cudi sto veliki broj sjebanih ljudi ( a svi smo sjebani, manje ili vise ) krene na tu stranu u trenutku kada vise nemaju snage da se nose ni sa cim. Cini mi se da je to blisko okretanju religiji, da na isti nacin amnestira od odgovornosti, krivice, truda, rada i bavljenja sobom i svetom. Da bi postao levicar, to jest da bi poceo da misli kao levicar, covek mora jako mnogo da misli, da uci, da se bavi i sobom i drugima. Uvek prvo dodjemo do faze bavljenja sobom, sopstvenih zamki predrasuda, predubedjenja, krivice zakopane nametnutim sistemom vrednosti koji ne bavljenje sobom uzima zdravo-za-gotovo. Onda dolazimo do razresavanja odnosa prema roditeljima koji u sebi uvek nosi i razresavanje odnosa prema patrijarhalnom vrednosnom korpusu, na isti nacin, jos kao mali rasciscavamo sa religijom, autoritetima. Osecaj pripadnosti i individualnosti oduzima najvise vremena. Potreba da budemo deo necega, da budemo prihvaceni, priznati, uvazavani i slusani ( u smislu da nas neko cuje, ne da nas poslusa ) je najveci problem sa kojim vremenom izlazimo na kraj. Trenutak u kome shvatimo da je sasvim normalno ne biti deo opsteprihvacenog, ne pripadati, imati svoje misljenje, stav, kao i takodje vrlo vazan deo koji se odnosi na zivljenje koje je u skladu sa onim sto smo shvatili, pristajanje na cenu koja se placa, pristajanje na veciti raskorak i nesporazum sa svetom u kome smo prinudjeni da funkcionisemo svakodnevno, je odrastanje u nekoga ko nuzno ne moze da misli kao fasista. Stalno preispitivanje, sumnja, ucenje, otkrivanje i sve dublje razumevanje sebe vode do razumevanja drustvenih odnosa i njihovog uticaja na ono sto smo mi sami, kao i ono sto je svet i ljudi oko nas.
Nesposobnost levice u Srbiji da uradi ista smisleno ili cak i besmisleno, da ista uradi, cini mi se da lezi na dva stuba, prvi je taj da je zaista izuzetno malo broj ljudi koji su sami, svojim promisljanjem dosli do toga, sobzirom da u poslednjih 25 godina zaista nije postojao nacin da vam drustvo ili obrazovni sistem ili vrednosni sistem bilo sta od toga predoce. Drugi je u oholosti, sujeti, nadrkanosti i aroganciji koja to sve prati. Nadmenost ponosa na sopstveno znanje i zakljucivanje sprecava bilo kakvu saradnju i organizaciju.Retke i malobroje anarhisticke grupe prozvode gluposti i provode vreme u raspravljanju jedni sa drugima i odbijanju bilo kakvih kompromisa, takozvane komunisticke partije, kojih ima nekoliko, ne uspevaju da razdvoje cak ni nacional-socijalizam od socijalizma, a kamoli da imaju odgovor na bilo kakvo pitanje. Pogledajte samo kakvu je besramnu nacionalisticku kampanju Broz potomak imao u pokusaju ucestvovanja na prethodnim izborima. Ono malo radikalnih, revolucionarnih komunista se sastaje na tajnim lokacijama, koriste tajna imena i setaju okolo igrajuci se partizana u okupiranim gradovima. Ono sto se naziva socijalistima, socijal-demokratama, levo orijentisanim demokratama ili vec kako god, a sto sedi po vlasi i opoziciji, osim u nazivu, nema zaista nikakve veze sa onim sto taj naziv implicira, ili su potpuno nesvesni i neodredjeni po bilo kom pitanju ili snazno naginju ka neo-liberalnom kapitalizmu, a onda i ka nacional-socijalizmu. Jutros slusam onu budalu od Ljajica koji kao predsednik i osnivac politicke partije koje se naziva Socijal-demokratskom, izjavljuje da je jedino resenje za smanjenje troskova zivota „ustanovljavanje vece konkurencije“ koja ce nam svima doneti blagostanje vidjeno zamagljenim pogledom u bolju buducnost zagledanog Druga Rasima.Naravno da u takvoj situaciji, levica predstavlja nepostojecu kategoriju u politickom i socijalnom zivotu i da zapravo radi kao kontra-propaganda samoj sebi. Sumanutim parolasenjem, beskrivnim i dosadnim streberskim frazama ili pak sasvim suludim agresivnim akcijama, zaista sluzi kao reklamni pano za sve ostalo. U tom svetlu, prilicno neobrazovanom, preplasenom gradjaninu/ki mile nam Drzave, nacionalisti deluju sasvim odgovorno i ozbiljno. Barem nesto nude, sta god to nesto bilo. Sobzirom da nemaju soposobnost (a ni zelju ) misljenja, kao poslusni vojnici, dobro organizovani, cute i rade ono sto im se kaze, bez ikakve sumnje ili pitanja „zasto i kako“. Od lepljenja plakata, do protesta i premalcivanja. Sa druge strane, male i sasvim sumanute levicarske grupe ne uspevaju da se dogovore ni oko jedne jedine stvari posto „svako zna bolje i svaciji je najveci“. Zaista nije nikakvo cudo sto su fasisti uspeli da osvoje vlast, u bilo koje boje maskirani, i ne samo vlast nego i kompletno drustvo, kompletan sistem vrednosti, sve sto nas okruzuje. Jednostavno je najbolje. To, kao sto vidimo, savrseno funkcionise.
Povremeno bih voleo da imam tu sposobnost iskljucivanja pola mozga, ne da bih mrzeo, nego prosto da bih mogao da zivim neki obican, mali zivot, bez ikakvih ambicija da se bavim bilo cime sto prevazilazi dobrobit sopstvene guzice, a i to ako moze, nekako preko veze, da ide lagano i jednostavno.
Kao sto rekoh, „this is not a love song, I could be right, I could be wrong“.
Advertisements