„Vreme“ umiranja i smrada

by vladimirgreblaher

Pocetak

Juce sam uspeo da se oduprem potrebi da komentarisem clanak u „Vremenu“ kojim se duboko uvlaci u cmarni kolutic MB ( a nije Rodic ), kao istinski kvalitetnom pesniku i pored nekih „manjih skretanja“ mentalno-intelektualno-logicke prirode. Islo je onako, u naletima, krene ruka ka tastaturi, onda se smorim od same ideje da treba time da se bavim…i tako vise puta. No, odupreh se. Sve misleci kako sam prevazisao iskusenje, zaboravim da virusi imaju odlozeno delovanje, kopalo je, rovarilo, busilo i probudih se jutros, a prva mi misao bese MB ( a nije Rodic ) i nekakvo parafraziranje pesmica koje su citirali u „Vremenu“:
„Erekcija
moja ili tvoja,
izgubljena u magnovenju,
crvena je coja,
oj Srbijo, majko moja“
Verujem da bi „Vremenska“ dubokoumna analiza pronasla korene slicnosti u stilu i stihu, a o denotaciji i konotaciji da ne govorimo. Majah se tako time citavo jutro uz kafu i protezanje. Preporucujem svima koji imaju problema sa zatvorom. Otvara, sto bi rekli u reklami. Tako je pocelo i evo, nastavlja se sada, ovde, onako, po secanju i asocijaciji. Da kazem odmah, da ne bi bilo zabune, sta god rekao ili koliko god se trudio, ovo nije ozbiljna, naucna analiza, ovo je jedna neozbiljna, emotivna elektroliza, da ostanemo u pesnickom diskursu ( prc! )
Krenem tako od Beckovica, pa mi se mozak odmota do svih intelektualnih velicina i celokupne srBske elite, naravno, ovde mislim na onu koja sebe naziva i o sebi misli kao o intelektualnoj, kulturnoj, drustvenoj eliti. Zaista jeste divno imati lepo misljenje o sebi. Ukoliko cinjenice govore drugacije, tim gore po cinjenice, kako rece jedan davni filosof koga necemo da citiramo, naravno.

Malo dalje od Pocetka
Sta je to sto cini drustvenu elitu? Da li je to kolicina diploma obrazovnih institucija, titula, funkcija i pozicija, ili je to mozda trendsetter pozicija, mozda neki „pozadinski“ ( ne taj ) uticaj na formiranje javnog mnjenja i osnovnog drustvenog sistema vrednosti, ili bi smo mogli da kazemo, blafsemicno, da elita treba da bude predvodnica, avangarda, nosilac drustvenih promena, novih ideja i resenja, napredna snaga koja ce svojim primerom i delovanjem da radi na tome da drustvo „svakoga dana u svakom pogledu sve vise napreduje“, a narocito u pogledu etickih i moralnih principa, sistema vrednosti i organizacije drustva koja ce da zadovoljava sto vise potreba, sto veceg broja ljudi? Zaista nagradno pitanje u zemlji Srbiji. Na jos nekim mestima svakako, ali posto sam ovde, onda se bavim onim sto je ovde, drugi neka se bave svojim, onda mozemo da razmenjujemo misljenja, emocije i iskustva.
Ukoliko primenjujemo prvi deo kriterujuma u ocenjivanju, reklo bi se da srBska elitna scena upravo tako definise samu sebe: kolicinom diploma, titula, funkcija i pozicija i naravno, omiljenim „pozadinskim“ ( ne tim ) uticajem koji vrsi paralelano sa scenskim, javnim i estradnim nastupima. Lobiranjem kod same sebe za sopstveni interes. Tako mi izgleda posto nisam uspeo da lociram ni jednu pojavu niti da pronadjen jedan parametar jebeni koji bi ukazivao na neku avangardu, promisljanje i formulisanje etickih i moralnih nacela, vrednosnog sistema, organizacije drustva. Neumitna logika zatim vodi u pravcu razmisljanja o tome ko je zapravo tu lud? Ja koji imam odredjeno misljenje o tome sta bi intelektualna elita trebala da bude ili oni koji o sebi tako misle, a ni na jedan nacin se ne uklapaju u ono sto ja mislim? Tu mi ovek pomogne ono sto kcerki govorim kada se nadje suocena sa cuvenom socijalnom dilemom koju pokusavamo da razresimo dok je jos u mladjim teenage godinama kako je ne bismo vukli dozivotno. Dilema je: da li prihvatiti opste misljenje i ponasanje i time obezbediti sebi pripadanje i priznavanje ili ostati pri svome misljenju i ponasanju i time rizikovati odbacivanje i samocu. Prvo sto joj kazem je da sebi postavi pitanje koje sam ja malocas postavio, ko je tu lud, svet ili ja? Da argumente sveta slozi na jednu stranu, da argumente Ja slozina drugu stranu i da onda u skladu sa onime sto zaista veruje i oseca da je ispravno donese sud. Kazem takodje, da je sasvim normalno i da u mom slucaju gotovo uvek svet bude taj koji je lud. Onda krenemo na pricu o razlicitosti i ne pripadanju, o tome da je to sasvim u redu i da je takodje sasvim sigurno da nije jedina koja tako misli i oseca, te da ce se vremenom pojaviti ljudi sa kojima ce to moci da podeli. Da pripadanje grupi nije nuzno, a da je jos manje nuzno podcinjavanje i usvajanje sistema vredbnosti grupe sa kojima se ne slazes, samo da bi bila tu. Vise nije u pitanju „dobra knjiga“ i kvazi prijatelji, vec Facebook, Ask itd. i kvazi prijatelji. U svakom slucaju, dijapazon izbora je mnogo siri nego sto je bio kada sam se ja lomio u njenim godinama oko toga.
Elem, jasno je da zastupam stanoviste da je svet lud…i iskreno se nadam da ona to razume ili da ce da razume za neku godinu. Znaci svet je lud i svi ti sto sebe nazivaju elitom su zapravo gomila nesposobnjakovica vrlo ogranicenih mentalnih i intelektualnih sposobnosti. Sobzirom da su negde toga vrlo svesni, stite jedni druge odrzavajuci nivo komunikacije i razmene takvim da jedni drugima daju podrsku. Nema mnogo mesta za nesto drugo.

Jos dalje od Pocetka
Sa ovom postavkom u mozgu, dolazim do zakljucka da zapravo problem Srbije nikada nisu bili politicari, nije bio cak ni Milosevic i njegova klika. Problem su bili oni koji su im davali legitimitet kao etablirani sloj drustvene elite. Problem je sto su ga zapravo onui izmislili i izmisljaju ga i dalje. Sasvim nesposobni da se uhvate u kostac sa bilo cime sto je moderno, napredno, avangardno promisljanje, od ontologije do organizacije drustva, jedino sto ostaje da bi se zadrzala pozicija i stekla neka nova jeste baratanje onim sto znaju, a to je 200 godina jedno isto: nacija, mitologija, religija, fasizam, kompleks velicine.
Pokusajte da zamislite bilo koju od domacih intelektualnih velicina u razgovoru sa nekim od ozbiljnih filosofa, istoricara, sa Eccom recimo, na temu „srBska nacija u doba Nemanjica“. Kao kada bi ste sa Hawkingom razgovarali na temu da je Zemlja ravna ploca na ledjima 4 slona. Zastrasujuca istina je da, svesni sopstvene nesposobnosti i nedotupavnosti, znaju da u poredjenju sa bilo kojim ozbiljnim promisljanjem i razmisljanjem, njihova glupost postaje previse ocigledna, te u skladu sa sopstvenim interesom i tezom „bolje prvi u selu nego poslednji u gradu“, biraju opciju u kojoj proizvode Drzavu i sistem u kome jedino, takvi kakvi su mogu da budu elita. Kreiraju politicare i partije, kreiraju realnost, ratove zlocine, kreiraju tajkune koji ce, kao politicari Zakonodavnom i izvrsnom vlascu ( a i Sudskom, da se ne lazemo ), da upravljaju finansijama i ekonomijom, poduprti, sa blasgoslovom i uz neupitnu podrsku intelektualne i duhovne „elite“, kako vole da se nazivaju.

Sredina
Koliko god bilo pogresnih poteza, a bilo ih je, socijalizam u kome smo ziveli u SFRJ jeste podrazumevao elitu koja je bila, nekada manje, a nekada vise, avangardna. Promisljale su se i isprobavale organizacione varijante od samoupravljanja, decentralizacije, drzavnog socijalizma, liberalnog ( u nekoj meri ) socijalizma, nesto se radilo, neko se ozbiljno bavio drustvom u mnogo vecoj meri nego sobom. To jeste proizvelo neke od najvecih umetnickih, kulturnih i sportskih uspeha. Bilo je premijera filmova i predstava tokom jedne godine koliko mi sada nismo imali za poslednjih 20, setimo se samo „Novog talasa“, uticaja rock-a, koliko god da je postojalo pokusaja cenzure, knizevne produkcije. Setimo se da je u svakom selu postojao Dom kulture u kome se nesto desavalo, punk je u UK bio u isto vreme kada i ovde, cak je ovde bio javno prihvaceniji nego tamo, mislim na medije. Eticki i moralni principi sistema vrednosti su bili vrlo jasno definisani sa svakim pojedinacnim covekom i zenom u njihovom centru, ka dobrobiti pojedinaca, a time i zajednice. Drustvo je napredovalo i to svakako nije odgovaralo onoj „eliti“ koja je bila u zapecku, nezanimljiva, glupa, retrogradna. Nisu bili ni disidenti, niko ih nije ubio, tukao, u zatvor su isli samo ako naprave neko ozbiljnije sranje, a svi su udobno ziveli u svojim „starogradjanskim“ nasledjenim petosobnih stanovima u krugu 2-jke. I kenjali besomucno. Klan „Madera“ i klan „Majestic“.
Jos malo sredine
Voleo bih da se osvrnem na onaj deo sadasnje elite koji se u doba Milosevica propagirao kao „disidentski“. Nagradno pitanje: da li je bilo ko od njih nastradao ili su svi besomucno profitirali? Recimo, da li je moguce da je DB, koji je inace uklanjao sve koji su im smetali iz prvog pokusaja, efikasno i bez greske, 3 x ne moze da skenja Vuka Draskovica?Cuvenog gerilca koji ume da se brani i sakrije? Dakle zemunske ozbiljne kriminalce su skenjali iz prve, bez greske, a njega iz 3 x puta nista?
Da li je Indexovom radio pozoristu ikada bilo zabranjeno da radi, da li su hapseni, tuceni ili su svi postali, ostali i jos uvek su uspesni i vrlo dobrostojeci biznismeni?
Da li je Biljani Srbljanovic falila dlaka sa glave ili je svako govno koje napise na salveti igrano u svim pozoristima? Btw., stvarno mi je pun kurac njenih sumanutih prica i saveta koje deli iz Pariza ili Azerbejdzana. Minimum pristojnosti bi zahtevao da barem cuti, ali ona ne poseduje ni minimum pristojnosti, samo baskrupuloznu sliku sopstvene velicine.
Da li je Dusanu Kovacevicu falila dlaka sa glave ili je profitirao i sa pozicijom i sa funkcijom i sa popularnoscu?
Da se ne zajebavamo, ko god je smetao i nije bio u sluzbi pa smetao sa namerom, taj je nestao u roku od odmah. Ziveli smo jedni pored drugih, nadam se da se jos uvek secamo. Stojanovic, Zilnik, Sijan, mnogi koji su prosto skrajnuti, marginalizovani, da ne pricamo o planskom pomoru citave generacije na celu sa Sonjom Savic, Milanom Mladenovicem itd…
Ovo sto se trenutno naziva „elitom“ ne dozvoljava nicemu i nikome da pristupi bilo kakvoj poziciji iz koje bi mogao da pokaze da nesto moze i drugacije. Ne postoje novi ljudi, mladi ljudi kojima je dozvoljeno da se negde pokazu, jer svako to pokazivanje ugrozava poziciju postojecih nesposobnih, samozivih staraca i starica.
Postoji tu i jedan deo srednje generacije koji je, vireci iz cmarnog kolutica, uspeo da opstane u 2. esalonu koji takodje donosi solidan profit i poziciju. Deleci isti sistem vrednosti i u nadi da ce da naslede ove kada poumiru, ako ikada poumiru:Micko, Bicko, zenski Beckovic, Gorcin, Mojsilovicke, itd…

Kraj

Bottom line cele ove mrsomudije je da su politicari, partije i tzv „sistem“ u kome zivimo samo posledica fascinantno nesposobnih „elita“ koje su uspele da se nametnu kao legitimatori vlasti, a samim tim i da svoj razarajuci uticaj pretvore u stvarnost koju zivimo svakodnevno. Njihova krivica je i sumanuta medijska scena, jos sumanutija obrazovna, nepostojeca kulturna, umetnicka scena. Strasno je kada razmisljam u kategorijama u kojima je Vesna Pesic najsmisleniji kriticar i najveci politicki disident.
„Vreme“ za koje sam napisao par tekstova pocetkom 90-tih pretvorilo se u cmarni cep. Nije da sam se sada iznenadio, no sam se sada dovoljno iznervirao, a i dan je sasvim dovoljno depresivan da sam se sastavio da pisem.
Zavrsicu citiranjem jednog mnogo boljeg pesnia od Matije Beckovica i time daleko manje priznatog Davora Gobeca:
„Tamne mrlje proslosti
na tvojoj bjeloj kosulji,
ves masina buducnosti
nikad nece oprati“

Svi oni vole samo sebe, svoje jedine sebe.

Advertisements