Nemoguca misija – protkol Srbija

by vladimirgreblaher


Godinama, decenijama vec, razni ljudi, pojedinci, grupe, organizacije, trude se da naprave „promene“ u Srbiji da nam svima, konacno „bude bolje“. Posto smo u sve vecim govnima sa svakim ciklusom „trudova“, logican zakljucak je da u Srbiji nije moguce napraviti promenu na bolje. Ili mozda ne na taj nacin. Kada nazem „taj nacin“, mislim na sasvim odredjeni nacin na koji su sve promene i svi pokusaji priomene u Srbiji osmisljavani, vodjeni i radjeni. Iskljucivo tako sto je manja ili veca grupa onih koji bi, teoretski, mogli da se nazovu „srednjom klasom“, „intelektualnom ilivecnekakvom elitom“ pokusavala da svoje interese predstavi kao opste i u tome povremeno cak i uspevala, no, sobzirom da su sustinski odnosi snaga i socijalni polozaji ostajali u okviru etabliranih sistema, samo sa promenjenim igracima, naravno da se samo tonulo sve dublje. Tone se i dalje.
Sta je, dakle, problem? Za pocetak, mislim da korene treba traziti u potpunoj feudalno-podanickoj kolektivnoj svesti od koje nismo uspeli da se maknemo, vec evo, trenutna situacija u kojoj se nalazimo, vecinski prihvacen moralni model i korpus sistema vrednosti, su zapravo potpuno anahroni, trenutno negde na nivou ranog 19. veka ( nacionalno osvescivanje, drzavotvorni procesi, osvajacke tendencije ), sa tendencijom deklinacije u 14., mozda 15 vek, bolje poznat kao Mracni Srednji vek dominacije religije i u politickoj i u socijalnoj sferi. Tu se uvek rado setim svih onih narodnih mudrolija zvanih poslovice: „Bogu bozje, caru carevo“, „Pognutu glavu sablja ne sece“, „U se i u svoje kljuse“, „Sut sa s rogatim ne bode“…i jos verovatno citavo mnostvo slicnih koje mi u ovom trenutku ne padaju na pamet, ali sve imaju istu sustinsku poruku: Cuti, ne talasaj, ne istici se, skupi se na najmanje da prezivis, ionako nemas nikakve sanse osim da najebes.
Slicnu postavku sam nalazio kod mnogih ljudi sa kojima sam razgovarao poslednjih godina, ljudi koji imaju fakultetsko obrazovanje, nekakav socijalno-kulturni nivo koji ipak nije ruralan, vec vrlo urban, ali samo u pojavnom smislu. Sustinski, svi su oni zastupali isto stanoviste: „Sta ja tu mogu da uradim osim da najebem ako se bunim“ i „Moram da cuvam svoj posao i svoj konfor“.
Ovde moram da napravim malu, ali ne i nevaznu, digresiju u pravcu kompletnog neo-New Age-a koji je vrlo popularan kod te srpske srednje klase. Pod time mislim na sve „samoosvescujuce“ pokrete i pojedince koji polaze od teze da je svako tvorac sopstvene sudbine koja ne zavisi od okolnosti i drustva. „Tvoje misli su tvoja realnost“, „Onako kako mislis, takav je i svet oko tebe“. Tu dolaze i svi oni „zdrava hrana-zdravo telo“ pokreti, razne joge, reiki, duhovni ucitelji, iscelitelji, gurui. U nedelju sam imao sokantnu cast da na B92 radiju slusam budalu koja se zove Srdjan ( na zalost, ne secam se prezimena), a koji pripada toj grupi „instant-guru-prosvetlitelja“. Covek kaze: „Dovoljno je da 15 minuta dnevno mislite o tome kakav bi ste zivot voleli da vodite, da vizualizujete, cak i da zamislite cifru koju bi ste voleli da zaradjujete mesecno. nebitno je koja je to cifra, sva ogranicenja koja postoje, postoje samo u nasoj glavi i kada to prevazidjemo, onda mozemo sve“. Mislim, jbt! Pored sve moje neverice, ova budalastina se prima upravo kod te klase kojoj zamenjuje anestezioloski, onaj korpus poslovicnih istina koje sam nabrojao malocas. Sa druge strane, apsolutno anestezira od bilo kakvog uvida i osvescivanja drustvenih okolnosti u kojima zivimo, a kao krajnju instancu ima ono sto je mozda i najgore i sto taj podanicki mentalitet cini sastavnim delom ontologije lokalniog stanovnistva, a to je krivica. Sam si kriv za sve, nisi uspeo da se uzdignes, da osmislis, da disciplinovano radis na sebi, da sam smislis i materijalizujes svoj zivot. Prema tome, nemoj da krivis sistem i drustvo i kapitalizam i fasizam, ne, ti si jedini pravi krivac posto si nesposoban. Na isti nacin na koji religija anestezira one manje obrazovane i prosvecene ruralnije slojeve ( bez obzira na to da li zive u gradu ili na selu ), ova budalastina anestezira veliki deo te srednjeklasne populacije i onemogucava bilo kakav realan uvid u realnost koju i u kojoj zive. Verujem da bi ova tema mogla da se razradjuje i elaborira jos mnogo, kao sto verujem da to i zasluzuje, no, nemam vbise zivaca i nije to predmet ovog pisanija.
Vratio bih se na tu takozvanu „srednju klasu“ koja je uvek bila nosilac ideje promena, pa i samih „promena“ koje su se desavale. Sustina problema je, kao sto rekoh, u tome da je njihova ideja uvek bila samo da zamene igrace na vrhu. To ovde moze da funkcionise jos neko vreme sobzirom da su igraci koji su trenutno na vrhu istim principom, nedavno, na taj vrh i zaseli, pa im time pozicija i nije tako cvrsta kao u neki razvijenim kapitalistickim ( kako vole da se zovu „demokratskim ) drustvima. U Americi nikada ne bi moglo da dodje do te vrste promene posto je distanca izmedju igraca na vrhu i onih u „srednjoj klasi“ prevelika da bi na bilo koji nacin mogla da se promeni. Nije drugacije ni u Nemackoj, Francuskoj, Rusiji. U tim „razvijenim demokratijama“ ( citaj: kapitalizmima ) srednja klasa ima ulogu kapa u koncentracionom logoru. ona je ta koja komunicira i sluzi kao oficir za vezu izmedju Upravnika i Logorasa, sprovodi pravila, kontrolose, nagradjuje i sankcionise. Sluzi kao buffer zona da Upravnik ne prlja ruke sa plebsom, a istovremeno i kao Kerber cuva postojece stanje. Privilegije koje za to dobija su, u ocima Upravnika sitne, sto realno i jesu, dok u ocima Plebsa to izgleda kao veliko dostignuce.
Sobzirom da se Upravnik ( citaj: kapitalizam ) vrlo vesto sluzi teoretskom, demagoskom lazi koja, kao i svaka dobra laz ( naucili smo to od Gebelsa ) mora da bude krupna i da sadrzi jedan deo istine, sistem predstavlja kao sistem jednakih mogucnosti u kojima svi imaju iste sanse i svaki uspeh ili neuspeh su iskljucivo i jedino licna krivica ili zasluga, svaka niza klasa se beskrajno trudi da se uspne za neki stepenik vrednim radom, trudom, mahinacijom, kradjom, cime god…sva su sredstva opravdana. Svako je sam kriv za sostvenu nesrecu i sasvim je pogresno i nemoralno upirati prstom u drustvo i Upravnika. Deca u Africi umiru zato sto su tamo ljudi glupi, lenji i nepreduzimljivi da se pozabave svojim zivotima. Na Bliskom Istoku zive iskljucivo verski fanatici i teroristi koji se radjaju i zive za to da ubijaju neduzne Zapadne demokrate koji samo pokusavaju da im pomognu. Srednja klasa na Zapadu, kao i „srednja klasa“ u Srbiji u to veruju. naravno da ovaj segment trazi opsirniju i detaljniju analizu, ali ja nisam taj koji ce to da uradi. Ostavljam to nekom upucenijem i pametnijem.
Vratimo se nemogucoj misiji u Srbiji. Cak i ova povrsna analiza nesvesti nosilaca promena daje neke odgovore na pitanja nemogucnosti promena u Srbiji. Socijalizam SFRJ se najcesce kritikuje kao „neuspesan politicki i ekonomski model“ drustva. Lazna ekonomija na kreditima, neefikasnost privrede, prevelika zaposlenost, niska profitna stopa itd… istovremeno je kapitalizam propagiran kao progresivno, demokratsko drustvo koje cuva, pazi i neguje slobode i prava svakog pojedinca, u kome svako moze da prosperira neograniceno i u kome su restrikcije prava, sloboda i vlasnistva svedene na minimum ili ih uopste nema.
Problem lezi u perspektivi iz kopje se posmatra. Ukoliko krenemo od kapitalisticke postavke po kojoj su profit, kolicina i posedovanje najvaznije stvari, da, kapitalizam je sasvim u pravu. Ukoliko je profit najvaznija stvar, jedini postojeci motivator i siritus movens napretka, onda je sasvim normalno da se kompletan politicki sistem tome prilagodi, to jest, da Drzava ( koja god ) postane zastitinik i cuvar profita, kapitala i obezbedjivac njegovog nesmetanog sirenja i uvecavanja. U toj konstelaciji sasvim je normalno da radnici budu placeni sto je moguce manje, posto to direktno uvecava profit koji, pak znamo iz knjiga, uvek proistice iz eksploatacije rada. Sasvim je logicno da se i obrazovni sistem i zdravstveni sistem i prirodni resursi i javna dobra privatizuju i stave u svrhu profita i uvecanja kapitala. Sve se meri kolicinom. Sve postaje roba. Za one koji su hteli da kazu „trziste“, moram da kazem da je trziste potpuno izmisljena kategorija. Ponuda i potraznja se kreiraju, svuda i uvek. To je samo jos jedan od nacina uvecanja profita, manipulacija ponudom i potraznjom. Narocito mi je zanimljiva teza o „trzistu radne snage“, gde se direktno uvodi piojam coveka kao robe i na to niko ne obraca paznju. Sobzirom da za najveci broj poslova nije potrebna neka nadnaravna, genijalna strucnost i sposobnost, kriterijum postaje samo cena. Zato je sasvim logicno da se radnici ( pri tome govorim o svima koji rade za platu, bilo da su to menadzeri, inzenjeri ili radnici za masinom ) bivaju sve manje placeni, u momentu kada to postane toliko kriticno da pocinju da se bune, proizvodnja se seli tamo gde niko nece da se buni. Tamo ce deca da rade za 2 dolara mesecno, a profit da bude neuporedivo veci. Posto kapitalizam sve manje zavisi od proizvodnje, a sve vise od spekulacija, trgovine i preraspodele novca, to jest, dugova, svi koji zive od svog rada dolaze u ozbiljan problem. na to dodje sama priroda kapitalizma sa ugradjenom inflacijom, ne vodjenjem racuna o resursima itd…Sve postaje roba, tako da je za kapitalizam sasvim prirodno da se trguje zivim ljudima, decom, da se prodaju ljudski organi, da je sasvim nebitno koliko ce ljudi da nestane ukoliko to uvecava profit i posedovanje. Kolicina, samo kolicina. Tu se racuna i ljudsko meso.
Iz te perpektive, Srbija jos uvek nije zavrsila fazu prvobitne akumulacije, a vec je uveliko zakoracila u sferu finansijskog, spekulativnog kapitalizma. Sve postaje roba, stim sto bi ta retrogradna drustvena svest u nasem slucaju, mogla da bude i prednost. Sve se tesko prima, a i jos uvek je ziv veliki broj ljudi koji pamti sasvim drugaciji nacin zivota i svesno ili nesvesno pruza nekakav tihi otpor. Sa druge strane, izmoreni i izmuceni ratovima, trvenjima i siromastvom, energija drustva nije velika i zato je taj proces, na nasu srecu sporiji nego sto bi mogao da bude. Isti taj proces koji nas, na neki nacin stiti od eksplozivnog sirenja kapitalizma, koci i one procese koji bi mogli da budu pozitivni i da imaju uticaja na drustvo i drustvenu svest. Radnicka klasa koja je tek pocela da se formira i da se minimalnio osvescuje tokom 40-tak godina socijalizma, vracena je unazad vrlo brzo i vrlo snazno u onaj stari ruralni, srednjevekovni model drustvene svesti. Iz tih „poslovicnih“ razloga ovde ne postoji nikakva solidarnost, pa se onda jedna grupa radnika buni sto su ulice zakrcene kada druga grupa strajkuje, i obratno. Ne postoji svest o tome da zapravo svi imaju isti problem koji jedino zajednickim naporom mogu da rese. Ista prica se ponavlja i sa studentima, prosvetnim i zdravstvenim radnicima, ne prepoznaju istovetnost problema, vec jedni druge vide kao rivalske grupe, ili da se izrazimo opet „poslovicno“: „Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“. Prosvetni radnici se ne bune organizovano protiv povecanja skolarina jer misle da ce time da povecaju svoje plate, zdravstveni radnici se ne bune protiv naplata zdravstvenih usluga jer ocekuju korist za sebe, radnici jedne privatizovane fabrike se ne solidarisu sa radnicima jedne drzavne fabrike iako ni jedni ni drugi nisu dobili plate mnesecima, o doprinosima da i ne pricamo. „U se i u svoje kljuse“
Vratimo se organizaciji Drzave i drustva. Kao sto smo pokazali na principu kapitalistickog sistema vrednosti gde je vazan profit i kolicina posedovanja, u socijalistickom sistemu se polazi od sasvim drugih osnova. Ta osnova je dobrobit svakog pojedinca, a time i citavog drustva. Iz te perspektive posmatrano, imperativ nije ostvarivanje profita, nego ostvarivanje kvalitetnog zivota svakog pojedinca. Tako merilo uspesnosti preduzeca vise nije kolicina profita koji je neko stavio u dzep, vec kvalitet zivota koji svaki zaposleni vodi. U toj konstelaciji je i veci broj zaposlenih, od onog minimuma neophodnog za funkcionisanje, sasvim ima smisla, kao sto sasvim ima smisla deliti viskove umesto siriti i povecavati kolicinu posedovanja odredjene firme. Sasvim je umesno da preduzece za svoje radnike sagradi letovaliste u kome ce ljudi moci da letuju besplatno, umesto da im poveca broj radnih sati za istu platu, ne bi li se odrzao ili povecao profit vlasnika. Besplatno zdravstvo i skolstvo su stvari koje se podrazumevaju u takvom sistemu, kao sto se podrazumeva da takav sistem ne moze da postoji zajedno sa principom privatnog vlasnistva nad doticnim preduzecem. To su prosto suprotstavljeni principi koji potiru jedan drugog i ne postoji nacin da funkcionisu paralelno kao sto bi socijal-demokratija volela. Momenat u kome privatni kapital pocinje da upravlja drzavom je samo pitanje vremena.
Na zalost, socijalisticki model drzave nije potrajao dovoljno dugo da bi se formirala ni radnicka klasa, a jos manje njena svest o sebi i svom polozaju u drustvu. Vracena 200 godina unazad, iscrpljena i osiromasena, bespredmetno zagledana u nepostojecu buducnost. Onaj deo populacije koji je mogao da formira neku avangardu ( tu mislim na svoju generaciju 60-tih ) ili je mrtav ili je u inostranstvu, ovo sto je ostalo nema ni snage ni volje, a jos manje dobru ideju sta i kako. Politicke ideje se uglavnom krecu u okvirima nekakvog eklekticizma u kome su i socijalizam i privatno vlasnistvo u istom kosu, nacionalizam i ljudska prava dele istu policu.
Politicka nepismenost je preovladjujuci momenat. Nepoznavanje terminologije i znacenja pomesano sa anestezijama religije i new age-a zapravo ukidaju mogucnost smislenog organizovanja u smislene promene. Funkcionise samo princip „Kurta-Murta“.
Jedino sto uliva nadu je da ce mlade generacije, oni rodjeni krajem osamdesetih i pocetkom 90-tih, iz ovog ocaja uspeti da se osveste i organizuju sa smislenim politickim programom koji bi mozda, imao nekakve sanse za uspeh, jednom. Srecom, takve grupe mladih ljudi postoje i nesto rade, trude se, bez ikakve podrske osim samih sebi, duboko svesni i situacije i sebe u istoj. To jeste jedina svetla tacka u mraku i jedino sto mogu, to je da probam da idem ka njoj i da uradim sve sto je u mojoj moci kako bi svetlela sto jace.
Advertisements