Sinonimi

Demokratija nikako nije sinonim za kapitalizam, sto nam se decenijama protura kao istina. U trendu potrebe da se stvar ne nazove pravim imenom kako bi bilolakse baratati znacenjima, moderni kapitalizam je preuzeo termin „demokratija“ koji je na sebe navukao kao ogrtac koji zapravo sakrivanjegovo pravo, izrabljivacko telo. Posotojanje izbornog procesa, koje u velikoj meri mozemo da dovedemo u pitanje kao sobodne, sobzirom da zanmo kakav i koliko je uticaj medija ( koji se pak opet, nalaze u vlasnistvu vrlo uskog kruga pojedinaca, tj., korporacija ) nije samo po sebi garant demokratije. Mada, po nacinu na koji se tretira, cini se kao da je i tu zamanjena teza, pa se jednokratni izborni proces, bez daljeg ucesca u odlucivanju, prepusta „izabranoj“ grupici pojedinaca koji na sebe preuzimaju „delegiranu“ moc donosenja odluka. Sobzirmom da postojanje mogucnosti ucestvovanja u manje ili vise „slobodnom“ izbornom procesu, po sebi, nije garant demokratije, postavlja se pitanje da li je uopste ideja demokratije zazivela i ako jeste kada i gde. Time ce mnogo bolje da se pozabve neki istoricari politickih procesa nego ja, ono sto sam hteo da podvucem je upravo to podmetanje teze o sinonimnosti demokratije i kapitalizma. Da li smo ikada culi za bilo koju „demokratsku“ zemlju koja nije istovremeno bila i kapitalisticka? SFRJ samoupravljanje i decentralizacija koja je barem pokusala da vlast spusti do najnizih lokalnih nivoa mesnih zajednica, nazivana je „real socijalizmom“, istim nacinom zamena teza kojim je Staljinov totalitarizam nazivan socijalizmom. Sinonim socijalizma nije totalitarizam, na isti onaj nacin na koji sinonim za demokratiju nije kapitalizam. Krecemo se u drustvenom okviru koji te dve predrasude uzima zdravo za gotovo i na njima bazira svaku dalju misao i razvoj. Naravno, kada je pocetna premisa pogresna, onda su zakljucci sasvim nebitni, posto su od starta pogresni. Propagandna masinerija kapitalizma je to odradila vrlo temeljno i bice jako tesko i dugotrajno izmeniti tu uvrezenu predrsudu koja ima katastrofalne posledice. Katastrofalne su u tom smislu da svaka socijalna promisao biva zigosana kao „udaljavanje od demokrastije“ i „urusavanje krhkih i osetljivih demokratskih mehanizama“. Time kapitalizam postaje default uspesnog drustvenog uredjenja i nekakav etalon „normalnosti“. Tu dolazimo do onoga o cemu zapravo hocu da govorim, a to je besmisao teorijske postavke socijal-demokratije. Sobzirom da je levica prilicno opasna i zapravo jedina opasnost koju kapitalisticki sistem oseca, a sa druge strane, nije moguce istrebiti tu ideju, prosto zato sto je ideja levice sasvim logicna i sasvim normalna svakom ko je i malo promisljao drustvene i klasne odnose, smisljena je socijal-demokratija kao utociste za sve one koji kapiraju da nesto sa kapitalizmom nije u redu,, ali ne mogu da se otrgu ppredrasudi da je demokratija = kapitalizam. Time dobijamo ideju „socijalnog kapitalizma“, ili kapitalizma koji drzava kontrolise u meri sprecavanja neogranicene moci kapitala, i „vodjenja racuna o pojedincu“, iliti „humani kapitalizam“. Glupost te postavke se odmah uocava u ideju da kapital nije mocniji od drzave, iako taj isti kapital finansira partije, izbore, pa i samu drzavu. Uz upotrebu trecine mozga,jasno je da je samo pitanje trenutka kada ce kapital da nadjaca drzavu i pretvori tu, ionako suludu ideju, u nejasnu izmaglicu. Imali smo priliku to da vidimo u zemljama severa Evrope, kao i nacin na koji se zavrsilo, u porastu nacionalistickog, desnicarskog, najbeskrupuloznijeg kapitalistickog politickog diskursa koji trenutno hara po tom istom nekada idealnom drustvu „drzave blagostanja“.Ideja da je moguce imati „humani kapitalizam“ je suluda u istoj onoj meri u kojoj i ideja da je moguce imati „totalitarni socijalizam“. To sto je kapitalizam svoj deo hladnoratovske borbe propagandno odradio mnogo bolje nego totalitarizam, zavrsilo se i pobedom „ideje demokratije“ koja se na kraju svela na sirovu pljacku, otimacinu i nasilnu promenu sistema. Ideja socijal-demokratije je odradila svoje i to vrlo dobro, dokazala je da „socijalizam“ cak ni parcijalno ne moze da funkcionise, te time utvrdila polozaj „demokratije“. Ono sto je sigurno, to je da se ta ideja nije pojavila slucajno i sigurno nije bila osmisljena od strane levicara, kao kukavicje jaje, podmetnuta u gnezdo onog dela povrsne liberalne intelektualne elite, nudila je pomirenje dva, na izgled, nepomirljiva sistema. I kao i svkaka kukavica kada se izlegne, unistila ostala jaja u korppi, ostala kao jedina koja se gojila time sto su je tudji roditelji ( citaj: onaj deo levice koji je poverovao ) hranili, a na kraju kada je sasvim odrasla i ojacala, odletela iz gnezda ostavljaju ci roditelje bez potomstva. To je ono sto se danas desava. Nejaka ideja socijal-demokratije je jos uvek, iako sasvim trula i jasno nefunksionalna, vrlo jaka u redovima levice, prosto zato sto sadrzi pojam „demokratija“, a u predrasudi stvorenoj u znacenju, kastrira svaki potencijal za realnu promenu koji levica nosu u sebi i koji i jeste razlog njenog postojanja.

Musmule i razlog

Musmule koje gledam sa prozora u dominantnom prvom planu, nece biti jestive pre januara sledece godine, iako sasvim pristojno izgledaju i danas, no, zato su kruske, valjda zahvaljujuci kolicini suncanih dana ove godine, sasvim jestive i pre kraja oktobra. Tekst koji sledi jeste neka vrsta analize, ali analize na nivou licnog razmisljanja, naglas, ne naucne, dokumentovane i dokazima potkrepljene analize posto za to nemam zivaca u ovom trenutku, ali gotovo da sam sasvim siguran da bi ovaj licni presek bezgresno funkcionisao i podvrgnut temeljnoj naucnoj analizi. Drugo, nije nikakava zalopojka i samosazaljenje, vec pokusaj realnog sagledavanja, naravno, ponavljam, iz licne perspektive, trenutnog stanja kako u drustvu tako i u glavi. Sa mogucim resenjima.Nerazresenosti nas jebu vise nego bilo sta drugo. Nedovrsene i nesvarene situacije i stanja koja nas drze zakopanima u mestu, kao sa nogama u dubokom recnom blatu koje ostane kada se reka naglo povuce, ako ste ikada bili u toj situaciji da u njemu zaglavite, zante o cemu govorim. Nije u pitanju neizvesnost, situacija u kojoj ishod nije predvidljivo izvestan, vec nerazresenost koja, za razliku od neizvesnosti, nema cak ni ideju kako da se iz sopstvenog loop-a izvuce. Onoaj osecaj da su vam svi putevi zatvoreni i na koju god stranu da se okrenete, ne moze tuda. Ne moze zato sto bazicno situacija nije proizvod pogresnih odluka, bahatosti ili gluposti, vec nerazresenosti koja ima mnogo dublje korene u socijalnoj evoluciji.
Imate izmedju 40 i 60 godina, zaversili ste gomile nekih skola u vremenu i obrazovnom sistemu koji je insistirao da morate mnogo toga da znate kako biste bili strucnjak za jednu stvar. Ne zato sto je to bilo pitanje dokonosti i raskosi, vec zato sto je to apsolutno tacno. Sve je povezano i nije moguce biti strucnjak za jednu stvar ukoliko nemate pojma ni o cemu drugom. Elem, mnogo ste toga naucili, mogli ste da putujete gde god i kada god ste hteli, secate se kako izgleda ziveti normalno. U medjuvremenu su se izdesavala sva sranja na ovim prostorima, od ratova, zlocina genocida, fasizma do pljacke, na svim nivoima i u svakoj razmeri. Takodje, u medjuvremenu se idesavao i izdisaj kapitalizma u svojoj najjezivijoj finansijskoj formi. Verovatno da su i to povezane stvari, ali ne mogu da se upustam u to sada. Imate 20-30 godina radnog iskustva na ozbiljnim ili jos ozbiljnijim stvarima, projektima, akcijama. Znate kako se na jednostavan i izvodljiv nacin postize rezultat, umete da saradjujete, umete da vodite, umete da pratite, pismeni ste i to sasvim, govorite barem jedan jezik, razumete se u racunarsku tehniku barem user-ski, ako ne i mnogo vise od toga. Savladali ste etikeciju i bon-ton, umete i da se obucete za svaku priliku, ni previse ni premalo. naucili ste da vidite i siru sliku okvira onoga sto se dogadja oko vas, jasni su vam i drustveni i licni procesi u okviru njih, ili barem imate dobru naznaku; Svesno ste izabrali da necete da pobegnete iz zemlje ludila pre 20 godina, iskreno verujuci da je moguce da se promeni, da necete da dozvolite idiotima da vam otmu drzavu u kojoj vam je bilo dobro i u kojoj ponovo moze da vam bude dobro. Napravili ste sebi model u kome ste radili nesto sto manje ili vise volite, ali nije zahtevalo prevelike kompromise koji vam ne bi dozvoljavali da spavate mirno ( ok, i tu sada postoje razlike u tome ko sta dozivljava kao preveliko, no, takodje necemo da se upustamo, to jest, necu da se upustam ), imali ste neki posao, nekakvu razradjenu semu koja je radila i ostavljala dovoljno prostora da verujete da mic po mic, upornim i dugotrajnim radom i pricom postoji mogucnost da svoju drzavu ponovo ucinite svojom, da mozete svojoj deci da pruzite i vrednosni uzor i podrsku u svakom smislu, kao i materijalnu potporu odrastanja bez prevelikih stresova i odricanja. Mozda ste pokrenuli neki svoj mali biznis od koga se dalo pristojno ziveti, a da to ne bude muljanje i etablirani lopovluk, mozda ste zaposlili neke ljude sa idejom da i njima bude dobro u zajednickom radu. Sve bazirano na verovanju da moze da bude ponovo dobro svima, da drzavu mozemo da opravimo na korist svakoga.No, onda je kapitalizam konacno krahirao, a efekti na ovim prostorima su, usled ratnih devastacija, besomucne pljacke i bahtog otimanja, bili gori nego na nekim drugim mestima, bili i jesu gori. Nasledjeni i steceni fasizam divlja, laz, obmana, zloupotreba, beskrupuloznost, pljacka, divljastvo, agresija postaju dominante drustvenog sistema vrednosti, nekada manje, nekada vise umivene, ali u sustini, to je to. Preduzece u kome ste radili, mali biznis koji ste imali, funkcionalna sema koju ste imali, prestaju da postoje, ostajete bez posla, vremenom svi prihodi prestaju i krece suocavanje sa ocajanjem. Grcevito trazite gresku u sebi, pokusavate sve sto vam padne na pamet, postajete panicni, nakon toga i neprebrojnih pokusaja svega i svacega, depresivni i apaticni. Krivite sebe, sto delom jeste tacno, krivi ste sto ste slepo verovali da moze da bude drugacije sa istim kartama u igri, nakon nekog vremena krivite sve ostale, a onda, nakon jos nekog vremena, shvatite da zapravo sustina vase krivice lezi upravo u tome sto niste na vreme videli da je sam sistem u kome zivite, taj koji ne radi.Elem, u tim godinama zivota, sa znanjem i iskustvom, nalazite da zaista nikome niste potrebni. Nalazite da ste previse kvalifikovani cak i za one stvari koje su u uskom strucnom domenu. Uglavnom se ispostavlja da znate i mozete vise od svih kod kojih ste bili na razgovoru za posao, da je lakse zaposliti nekoga ko ima 25 godina i nistza ne zna, sto mu i nije nuzno jer ce neznanje da nadoknadi 12-casovnim radom, beskrajnomlojalnoscu i mizernom platom na koju pristaje, prosto zato sto ne zna da moze i drugacije. OK, pristajete na sve, sta god da vam iskrsne, no prestaje da iskrsava. Vise niste u situaciji da budete podrska ni sebi, a bogami ni svojoj deci, narocito po pitanju vrednosnog uzora ( nesposobni roditelj koji ne ume da se snadje i koji je stalno u nekom problemu ), a o materijalnom delu podrske, besmisleno je i govoriti. Progresivna depresija koja vas vrti u zacaranom krugu. Ponovo ste u loop-u, samo sto je ovoga puta zamah prejak za ono malo snage sto vam je ostalo. Gladni ste, umorni, ne vidite izlaz ni na jednoj strani, i to ne trenutno, vec trajno ne vidite svetlo na kraju tunela, a tunel se suzava.
Sta ostaje? Sesti i lagano venuti do potpunog susenja od neke psihosomatske bolestine, raka obicno, infarkta, sloga ili vec necega tako zanimljivog i zivopisnog? Boriti se jos jace i glasnije sa ono malo snage koja vam je pretekla, sve nadajuci se da cete uspeti da dozivite makar mali pomak pre ubrzanog kraja? Samoubistvo kao sasvimlegitimno resenje koje i vas i okolinu lisava nepoznato dugackog perioda odumiranja, maltretiranja ili u najgorem slucaju jos i negovanja ukoliko padnete u bolest? Pokusaj zakasnelog emigriranja u neku od uredjenijih i manje sjebanih zemalja u kojoj ipak nekako moze da se funkcionise i zivi? Pucanje vrednosnog sistema i uranjanje u manje ili vise organizovanu pljacku, znajuci da ste pametniji i samim tim mnogo gori od svih tih glupana? Dizanje revolucije sa puskom u sumi?Naravno da su to sve sasvim legitimna resenja i razresenja, kao sto, naravno, svako od njih ima i svoju down-side, pa sada, kome sta odgovara. Moje pitanje na koje nemam odgovor jos uvek je, sobzirom da ni jedno od ponudjenih resenja nije resenje koje znaci zivot, u onom smislu u kome se zivota rado secamo, vec odumiranje jednog vitalnog ili svih zajedno, vitalnih sistema koji vas cine onim sto jeste, da li je onda mozda bolje, sobzirom da svakako sledi umiranje u nekoj meri, samoubilacki pobiti, koliko se stigne, govana, pa da onda barem neko u nekoj buducnosti ima koristi od toga, ili je to uzaludno u onoj meri u kojoj je bilo uzaludno ludistima razbijati masine na kojima rade?
Retoricko pitanje, ne ocekujem odgovor.